PUTOVANJE IZ SNOVA VLADIMIRA CVETKOVĆA PRETVORILO SE U NOĆNU MORU: Srećan sam što sam stigao kući - u izolaciju!

U petak, 6. marta, Novosađanin Vladimir Cvetković krenuo je na planirani put - pored 15 dana na kruzeru, uplatio je i boravak u Kolumbiji, Ekvadoru, Čileu i Uskršnjim ostrvima i želeo da poseti prijatelja u San Francisku. Povratak kući planirao je za maj.

Srpski maneken se na kruzer "Marella Exploer 2", sa još 1100 putnika, ukrcao na Barbadosu, u luci u Bridžtaunu.

Na žalost, planirani put se iskomplikovao zbog novonastale situacije i pandemije koronavirusa, te je jedini izbor bio da se vrati kući. Ali to nije bilo jednostavno. Cvele nam je ispričao svoju priču.

- Kina je već imala brojne slučajeve inficiranih, izgradila bolnicu i ozbiljno shvatila šta znači ova zarazna bolest. Kod nas su je pojedinci ismevali, među njima i doktor Branimir Nestorović, koji je gostovao sa predsednikom Vučićem na konferenciji za novinare i izjavio kako žene treba da idu u šoping u Milano. Nakon što je u Italiji virus dostigao neverovatne razmere, počelo se sa ozbiljnim merama u Srbiji. Osobe koje se zdravo hrane i koje su fizički u dobroj formi vrlo teško da mogu biti životno ugrožene, te strah nije bio u tolikoj meri prisutan kod mene kao kod nekoga ko bi mogao da bude životno ugrožen, ali svakako me je brinula činjenica da svako od nas može biti kliconoša i time ugoziti najbliže oko sebe. Ja sam putovao prema drugom kraju sveta tako da nisam verovao da će se korona ovako ubrzano raširiti. Verovao sam da će epidemiolozi i odgovorne strukture sanirati virus dok ne poprimi ovolike razmere - počinje priču Vladimir i opisuje nam atmosferu koja je vladala na kruzeru.

- Prvih sedam dana atmosfera je bila iznenađujuće opuštena. S obzirom na to da se nakon nedelju dana menja aranžman potrebno je bilo da se određeni broj ljudi iskrca a da se novih 1100 putnika ukrca. Postoji određeni broj ljudi koji je uplatio dva kruza za redom, tako da pored tih 1100 putnika koji treba da se ukrcaju, ostajalo je oko 600 putnika iz pređašnje ture. Na žalost, ili sreću, nas koji smo ostali, tih 1100 putnika nije ušlo na brod a svakako oni koji su završili prvi kruz a nisu imali uplaćen drugi – napustili su brod. Ostalo nas je oko 600 gostiju i isto toliko radnika na brodu. Razlog zašto novi putnici nisu bili primljeni je kako bi se sprečilo moguće širenje virusa. Tada se osetila briga. Onog dana kada je trebalo da isplovimo, a nismo, bili smo sigurni da nešto nije u redu i da se suočavamo sa većim problemom.

Zvanično - na brodu nije bilo zaraženih putnika.

- Iz pouzdanih izvora saznao sam da postoje putnici koji su imali visoku temperaturu i određene simptome. Medicinski tim im je davao određenu terapiju posle koje su se oni osećali delimičo bolje. U tom procesu prođe tih sedam dana i oni napuste brod, a kome su sve u međuvremenu preneli virus ostaje nam samo da nagađamo. Na žalost, danas sam dobio informaciju da su testovi rađeni pre dva dana i da ima potvrde korona virusa na brodu. Kruzer je trebalo do nedelje, 22. marta, da plovi, tako da će kapetan i svi ostali članovi posade morati da zadrže neke informacije za sebe zato što bi u protivnom ceo brod stavljen u karantin što bi jednoj tako velikoj kompaniji nanelo ogromnu štetu. S obzirom na to da su danas biznis i novac iznad svačijeg života brod će, siguran sam, pritajiti informacije koje će omogućiti da se putnici u nedelju iskrcaju i polete za Englesku, a to će dovesti do velike mogućnosti da se virus izuzetno proširi - ubeđen je Cvele i otkriva nam da su se putnici uplašili tek kada su videli da su sve luke, osim one u Barbadosu, zatvorene, te da ne postoji šansa za povratak.

Vladimir nam priča da je jasno da, što je nacija ekonomski i vojno jača mogućnost za komforom je veća, te da je bilo primera da Amerika po svoje ljude na kruzeru lično šalje helikopter, ali da je postojala i verovatnoća da budu ostavljeni da plutaju u izolaciji kao što je bilo slučajeva sa putnicima drugih kruzera, i opisuje svoj povratak kući.

- Kada sam 16. marta shvatio da je sve zatvoreno počela je agonija. Saznao sam i da je let preko Frankfurta nemoguć, a ubrzo je otpala i druga opcija - let preko Rusije ili Turske. Sve nadalje bilo je veoma neizvesno i napeto. Otežavajuća okolnost je to što sam bio u romingu, loš signal na brodu i prilično loš interent s obzirom na to da brod hvata neki satelitski net. Iako je možda prevaziđen, moj savet je da imate skype račun a razlog je sledeći: s obzirom na to da sam imao internet mogao sam da pozovem USA kao i ostale avio kompanije preko skype gde je cena poziva 0,0028 centi minut, što znači da možete telefonirati nekoliko sati dok račun uopšte počne da se smanjuje. Takođe, na kruzeru je često mobilni signal loš pa je internet jedina konekcija.

Najpre sam kontaktirao našu divnu Marlenu, diplomatu koja radi u Kini i koja mi je prosledila kontakt ambasade Srbije u Americi. To se sve dešavalo u večernjim satima. Kada sam dobio našu ambasadu obezbeđenje mi je dalo informaciju o poslednjem avionu koji leti za Beograd. Predloženo mi je da pozovem sutra od 10 časova kada ambasada radi. Nisam imao mnogo vremna i odlučio sam da kupim karte kako bih stigao da se ukrcam. Takđe sam pretpostavio da će na samom letu biti velika gužva pa je to bio još jedan razlog zašto sam požurio sa kupovinom, ali to nije bilo lako učiniti iako sam imao sredstava. Na jednom od pretraživača nije se pojavljivao let Air Srbija iz Njujorka. Ipak, kada sam otišao direktno na sajt srpske avio-kompanije video sam da let ipak postoji i krenuo da kupim kartu.

Međutim, kada je došlo do konačnog koraka kupovine više puta sam uneo pogrešnu šifru i došlo je do blokiranja kartice! Pozvao sam drugaricu Biljanu da mi da svoje podatke, kako bih njenom karticom pokušao da kupim kartu, ali uređaj je prepoznao da je u pitanju isti ID i nije mi dozvolio uplatu preko interneta! Agonija postaje još veća jer se sve dešavalo u tri sata posle ponoći, a ja nisam imao ni kartu iz Barbadosa za Njujork a takođe ni od Njujorka za Beograd. Avion poleće tog dana u 15 i 30 iz Baradosa prvo za Majami, pa onda uveče iz Majamija za Njujork i sleće u 00:30 časova da bi let za Beograd bio istog dana u 15:40. To je značilo ili da ostanem na aerodromu ili da se smestim negde u Njujorku da prespavam pa da se vratim. U svakom slučaju znači dva dana bez spavanja i iscrpljenost što će svakako oslabiti moj imunitet i delimično me ugroziti na jednom od najvećih aerodroma na svetu. Savakako, u tom čekanju nisam spavao od napetosti i tenzije.

Ubrzo saznajem da se broj putnika u karantinu na brodu popeo sa 12 na 40! Zahvaljujući prijateljici Bojani kartica mi je odblokirana i uspeo sam da kupim kartu do Njujorka, ali kartu za Beograd još uvek ne, jer sistem nije odobravao plaćanje. Nisam razumeo razlog za to! Saznajem broj Air Srbija u USA i pozivam ih opet sa skajpa i dobijam čudnu informaciju - ja sam Srbin i izvadio sam viza karticu u Srbiji, i odlazim da kupim avio kartu Air Srbije koja je bar delom u vlasništvu Republike Srbije i plaćanje nije odobreno zato što mi je kartica iz Srbije!? Zamislite da Amerikancu koji je rođen u Americi, koji otvori račun u američkoj banci i dobije American Express, i želi da kupi kartu američke avio kompanije to ne bude moguće?! Smatram da se mi zaista nismo mnogo pomakli od 90-ih godina prošlog veka i to zato što su na određenim pozicijam ljudi koji su samo lojalni ali nemaju pojma o svom poslu što direktno ugrožava i sam vrh vlasti. Objasnili su mi da su videli u sistemu da je i sa druge kartice bila pokušana uplata (od strane moje drugarice) i kako će sada prestati da snimaju razgovor koji se inače snima i da im izdiktiram podatke sa moje kartice. Objašnjenje je kako je to "eto tako kod njih", to se stalno dešava i ako neko hoće iz Srbije da kupi kartu to može da uradi jedino pozivom. Izdiktirao sam podatke i konačno kupio kartu. Jedino što sam želeo jeste da odem i završim ovaj odmor tj. umor.

Neposredno posle toga, poziva me drugarica i kaže kako je i njoj stigao odbitak te sam opet morao da zovem Air Srbija i dobijem informaciju kako da se vrate sredstva na njen račun. Zaključio sam da je bolje da ostavim svoj kofer na brodu i da ga drugarica pošalje ili donese po njenom povratku, s obzirom na to da radi na kruzeru. Razlog zašto se odlučujem na tako nešto jeste činjenica da, ako me u nekom slučaju ne puste u Ameriku, iako imam vizu, da me bar puste u tranzit. Bilo kako bilo, ipak su me pustili u Ameriku i mogao sam i da ostanem, ali s obzirom na okolnosti znam da sam potreban kod kuće jer ne znam koliko će ova vanredna situacija trajati. Kapetan broda, kako bi uštedeo, nije bio konstantno vezan u luci (kao neki brodovi) već samo preko dana, tako da je najavio da stižemo na kopno u 10 ujutro. Spram toga sam i kupio kartu, međutim situacija se komplikuje kao po difoltu na ovom putovanju. Kapetan obrazlaže kako se nalazimo u jedinoj luci koja dozvoljava iskrcavanje putnika i pristajanje brodova te da je ogromna gužva i da ćemo kasniti što mi je unelo dodatnu nervozu. Kasnilo se dva sata u dolasku i jedva pristajemo od silnih brodova koji dolaze sa svih strana. Nekako pronalazim taksi i žurim ka aerodromu.

Stižem na aerodrom gde vidim zabrinute ljude, neke verovatno bespomoćne koji se ne mogu vratiti, decu koja plaču... Veoma loša situacija sa određenom tenzijom. Stižem u Majami, ulazim u USA i hvatam odmah let za Njujork. Slećemo po predviđenom vrmenu u 00:56 i čekam let za Beograd u 15:40. Posle svega što sam prošao ovo čekanje mi dođe kao šlag na torti! Na aerodromu ima i beskućnika koje po zakonu ne smeju da izbace niti diraju ukoliko se ponašaju pristojno. Svaku noć ih slikaju u slučaju da se nešto desi i vode dokument o tome ko spava na aerodromu i ko tu boravi. Obilazim termiale jer imam vremena na pretek. Aerodrom "JFK" nema terminale 3 i 6, ali ne znam razlog zašto bi imali terminal 1,2,4,5,7 i 8 a da nasumično nemaju 3 i 6!? Pokušao sam malo da odmorim i da pronađem nešto za jelo, međutim previše je kasno, ništa nije radilo.

Konačno je svanulo, približava se 8, 9 sati i dalje većina radnji ne radi, tada saznajem da samo Mc Donalds radi i tek poneka prehrambena radnjica gde je, verovali ili ne, cena dva parčeta hleba i salame 15 dolara! Nakon tog saznanja možete biti samo još više gladni. Srećem našu ženu koja kreće istim avionom nazad i koja u rancu ima veliku picu, koju nije uspela da pojede. Veliko parče pice koje sam dobio ulepšalo mi je celo putovanje! Ko bi rekao da je to jedno parče u stanju da vas oraspoloži u tolikoj meri?

Za razliku od drugih putnika, primećujem mladu devojku koja plače i trči po aerodromu. Izlazim iz reda za 'bording' i idem da joj pomognem. Saznajem da je iz Indije i da je izgubila je pasoš. Naravno, nijedna nesreća ne dolazi sama – baterija telefona joj je na 4% i nema adapter za US utičnicu. Dajem joj adapter, na Guglu pronalazim ambasadu Indije, adresu i telefon. Preko mog skajpa pozivam ambasadu koja kaže da ih nazovem za 2 minuta. Devojčica je sve vreme sa ocem na vezi, vidno uplašena. Pozivam opet ambasadu gde se u sred objašnjavanja prekida veza. Ostajem uporan i zovem opet. Konačno, dobijam konzula, pozivam devojku i oni se dogovaraju da dođe u ambasadu da joj izdaju papir sa kojim može da putuje. Još jedan sevap - dobro delo pred moj odlazak. Morao sam malo da doprinesem ovom putovanju dinamike, malo mi je bilo moje muke! Ona se zahvaljuje Bog zna kako i odlazi, ja naravno gubim svoj red za 'bording', ali svakako stižem s obzirom na to da nisam imao kofer.

Ne znam zaista kako bi se neko drugi, bez bogatog iskustva i mogućnosti uopšte, izborio u ovakvoj situaciji. Zamislite da radite i odvajate za ovo putovanje sve što zaradite za godinu ili dve i da vam se desi ovo. Na sve to nemate uslova da se vratitie kući jer nemate novca, samim tim ste i zdravstveno ugroženi, a imunitet pada... Ne znam, zaista. Da sumiramo: odete sa koferom, vratite se bez kofera, uništen odmor, propale sve avio karte, premorili ste se, bili izloženi riziku zaraze, morali da kupite novu kartu i još ste srećni što ste došli kući u - izolaciju - priča u dahu Vladimir i otkriva:

- Pridržavam se mera koje nalaže novonastala situacija, ja sam sa time saglasan i to poštujem. Osobama koje su putovale ili došle iz zemalja žarišta preporučujem da ostanu kod kuće, u izolaciji, a ako imaju uslove da žive sami tim bolje.

Autor: Nadlanu.com
Foto: Privatna arhiva

Pogledajte još
1 komentar
  1. Zare says

    Lepa prica, dobro je uspeo da se vrati, mnogi nisu 🙁

Ostavite komentar

Vaša e-mail adresa neće biti postavljena.