SADA KOD KUĆE BRINEM O DVA PACIJENTA: Milan Laća Radulović iskreno o zdravstvenom stanju majke Marine Tucaković i oca Fute

Svako ko deli sudbinu talentovanog deteta koje je odrastalo uz superpoznate roditelje i koje je potom pokušalo da izgradi sopstveno ime u istom poslu, razumeće životna previranja Milana Laće Radulovića, ali neće se svi prepoznati u uspehu koji je poznati tekstopisac u tim naporima postigao. Kao sin Marine Tucaković i Aleksandra Radulovića Fute, ujedno je na svom putu imao prednosti i prepreke, a naročito teškim sigurno su ga učinili značajni gubici i lomovi koje je na njemu pretrpeo. Uspeh je samim tim i daleko veći, a danas s ponosom može da konstatuje da ga poznatom ličnošću najpre čini niz hitova koje je u prethodnim godinama napisao. Uslov da pronađe reči kojima je došao do njih, ne krije Radulović, bio je da najpre pronađe sebe.

Do prošle godine živeli ste u Skoplju, ta epizoda je sada iza vas. Kako je došlo do odluke da sad živite na relaciji Novi Sad – Beograd?

- Sa Beogradom već neko vreme imam problem, smatram da to više nije onaj moj grad, ni po tome kako izgleda, ni ko živi u njemu, ni kako se ljudi ponašaju. Nivo kulture se srozao, čak ne verujem da su tome doprineli oni koji su došli, nego svi zajedno. To je počelo da me frustrira. U Skoplju sam proveo dve godine i bilo mi je dovoljno. Tamo sam nekoliko meseci proveo potpuno sam u karantinu i shvatio sam da ne želim više da budem toliko udaljen od porodice. Pošto mi Beograd smeta, izabrao sam Novi Sad. Tamo imam prijatelje i lepo mi je.

Šta vam se posebno promenilo u životu u proteklom periodu?

- Promenilo se sve, čitav svet, pa sam morao i ja. Život mi je zbog pandemije bio blokiran u jednom trenutku iako mi je karantin prijao. Nije bilo gužve, buke, pročistio sam spisak prijatelja, jer u trenucima krize sve ispliva. Takođe, na porodičnom nivou, sve se iskristalisalo sa ocem i majkom. S nekim ljudima sam obnovio kontakt i to je pozitivno što mi se desilo. Ono negativno je moja hipohondrija. Koliko god da sam nastojao da poštujem sve mere, nisam mogao da joj se oduprem. Imam agorafobiju, ne volim velike, otvorene prostore i gužve. Zbog toga, doduše, meni je socijalna distanca odlično legla. Ali ni samoća mi ne prija stalno. Posle osam uveče, kada se sve stiša, počnem da osećam nelagodu.

Otkako ste se trajno vratili u Srbiju, koristite li to vreme da budete uz majku Marinu?

- Apsolutno, zato mi je bilo drago što smo pre mesec dana otišli na Zlatibor. Kada se izmestite, kada ste na čistom vazduhu, sve sagledate drugačije. Mislim da je i njoj to prijalo.

Kako je Marina sada?

- Dobro je, mislim da završava sedmi ciklus i ostala je još jedna nedelja, a onda će da provere šta se sve smanjilo. Ono što je važno, smanjuje se. Više nema tako burne reakcije na hemioterapiju, stoički podnosi sve. Zato i gledamo da odemo na planinu kad god možemo, znači joj da dobije snagu.

Kako se vaš otac Futa snalazi u celoj situaciji?

- Nažalost, sada i on ima zdravstvene probleme. Ulcerozni kolitis mu pravi probleme sa stomakom, godine koje ima verovatno su tome doprinele. Tako da se brinem o dva pacijenta kod kuće, ali optimista sam, kao što su i oni.

U kojoj meri vas je sve to osnažilo, učinilo zrelijim?

- Ono što vas ne ubije, ojača vas. Vrhunac moje karijere dogodio se tek kada se mama razbolela i kad sam se zatekao u haosu. Shvatio sam da moram muški da podnesem to što je sve spalo na mene. Priznajem, uvek sam se plašio kako ću se poneti kada do toga bude moralo da dođe. Sećam se jednog druga, bio je po raznim zatvorima i onda mu je umro otac. Morao je da izdržava ženu, dete, da se brine za brata i rekao je: "Sada je sve spalo na mene". Tu rečenicu je izgovorio šest meseci pre nego što se moja mama razbolela i ostala mi je urezana. Uvek sam razmišljao šta ću kada se to meni dogodi. Međutim, u trenutku kada je sve nastupilo, bilo mi je jasno šta treba da radim. Nemate mnogo izbora, ili se borite ili bežite. Rođen sam fajter, to sam nasledio od majke. Veliki deo bremena spao je svakako i na oca, ali moram tu da pomenem i divnu bolničarku Branku. Kada bih sutra umro i morao sve da ostavim nekome, to bi bila ona.

Podnošenje životnih udaraca nije vam strano, da li vas je davna smrt brata pripremila za sve što je kasnije usledilo?

- Taj trenutak me je spremio na sve u životu. Posle toga, izgubio sam većinu kompleksa u glavi, oslobodio se svih frustracija, krenuo sam kod psihijatra, dobio adekvatne terapije i postao životno otvoreniji. Osamostalio sam se, otišao u Pariz, otkrio kako je živeti sam, kada moram da perem svoje stvari, otkrio kako je kada cigarete koštaju šest evra a to ne mogu da priuštim, pa sam prešao na duvan i počeo da motam. Možda zvuči surovo, ali bratovljeva smrt, koliko mi je bila bolna, toliko me je i otvorila. Shvatio sam koliko vredi život i u čemu se ogleda njegova lepota.

Izvor: Story.rs
Foto: laccanotlaca/Instagram

Pogledajte još

Ostavite komentar

Vaša e-mail adresa neće biti postavljena.