Hoze Kareras

I onda je Kareras zapevao, a tenzija je napustila ovaj grad... ili barem 5.000 srca.

Elegantna gužva na ulasku u Arenu. Pristojno popunjen hol, ali nekako hladan. Ipak je Arena sportska hala i mesto za koncerte malo "intenzivnije“ muzičke orijentacije.

Međutim, kada se uđe unutra i ugleda pun parter, pristojno popunjen "prvi prsten" tribina i velika bina, sve dobija smisao. Operske arije i Arena imaju nešto zajedničko? Brojnu publiku, koja očigledno čeka ovakve hepeninge i uživa da svoje omiljene klasične melodije čuje upravo u specifično magičnoj, "masovnoj" varijanti.

Masovno opuštanje Beograda, ili barem oko 5.000 srca u Areni, započeo je Simfonijski orkestar RTS-a, poznatom uvertirom Štrausove operete "Šišmiš". Iskusni katalonski maestro David Himenes, dirigentskom palicom zagrejao je sve prisutne za izlazak svog strica, Hozea Karerasa.

Dostojanstvenim Karerasovim izlaskom pred publiku, uz melodiju napolitanske kancone Frančeska Paola Tostija "Marechiare", započeo je skoro dvočasovni koncert. Snažan aplauz dočekao je čuvenog tenora, a potom i sopran Ruskinje Natalije Ušakove, poznate po saradnji sa čuvena “Tri tenora”, koji su činili nedavno preminuli Lučano Pavaroti, Plasido Domingo i gost Beograda – Hoze Kareras.

Očekivano, Ušakova, koja se proslavila ulogama u Pučinijevim operama, počastila je beogradsku publiku arijama iz "Lastavice" i "Madam Baterflaj". Dame su uživale, mada su se čuli i komentari da je "dala trećinu sebe u izvođenju ovih čuvenih arija".

Zanimljiva kompilacija poznatih kancona i arija, među kojima su bili i Ribasova "Roso", pa Lamina "Silenzio cantatore", Valenteova "Passione" i Rendineova "Vurria", čini se, ispunila je očekivanja publike. Aplauzi su bili iskreni i snažni, ali zidovi Arene nisu se tresli onako kako posebnost nekog izvođača to može da izazove. Tek je poneki uzvik "bravo" uznemirio ujednačene susrete dlanova.

Posebno oduševljenje izazvali su dueti Karerasa i Ušakove, najpre odevene u crnu, hipnotišuće svetlucavu haljinu, a potom u pastelno zelenu, balsku. Duet iz Leharove "Vesele udovice", potom i strastveni "Duo y Jota" Manuela Kabaljera, "začinjen" dramskim momentima, a za veliko finale – "Vinska pesma" iz Verdijeve opere "Travijata". Izuzetno poznata melodija je, naravno, izazvala najveći aplauz, kojim su zvezde dostojno ispraćene.

Status "ravnopravne zvezde među svetskim zvezdama" zaslužuje Simfonijski orkestar RTS-a, koji je pomerio (previše) mirnu publiku izvođenjem Maskanjijeve "Kavalerije Rustikane" i Štrausove "Polke Schnell".

Čuveni tenor Hoze Kareras, sudeći po maramici u rukama – pomalo i prehlađen, pokazao se kao divan džentlmen i pravi profesionalac. Ipak, možda i preveliki, s obzirom da se ni u jednom trenutku nije obratio publici, što ipak dolikuje razmerama ovog događaja i mestu u kome se održava.

Opuštanje i drugačiji provod za vikend smo doživeli, ali "Mediteranska strast", kako glasi naziv Karerasove turneje, kao da nas je zaobišla. Otmeno, profesionalno, pažljivo i kvalitetno koncipirano, dovoljno nezaboravno, ali nekako bez "zuuum" koje bi ga smestilo u iskustva koja se prepričavaju.

Nekoliko dana ranije…

… Beograd nije mogao da se pohvali mirnoćom i otmenošću, koja se tog 23. februara širila Arenom. Srećom, slavni španski tenor Hoze Kareras nije se dvoumio oko nastupa u Beogradu, pa je komentarišući događaje koji su obeležili jedan "drugačiji beogradski dan", rekao da je "upravo u ovakvim vremenima pravi trenutak za događaje ovakvih emocija, te da je ovakav koncert dobar način i da se zaboravi mnogo štošta što nas okružuje".

- Nisam se plašio da dođem u Beograd, naprotiv. Beogradska publika je poznata po znanju i entuzijazmu koji pokazuje, a koje svaki muzičar na svom nastupu traži - objasnio je Kareras.

Inače, Hoze Kareras (1946, Barselona) se za status velikog svetskog tenora pripremao još kao šestogodišnjak, zabavljajući mušterije u frizerskom salonu svoje majke. Već kao osmogodišnjak imao je prvi nastup na španskom Nacionalnom radiju.

Karijeru je započeo 1970. godine, operama "Nabuko" i "Lukrecija Bordžija". Trudom i talentom stigao je do najprestižnijih svetskih operskih kuća, nižući uloge u "Toski", "Boemima", "Rigoletu", "Travijati"…

Međutim, profesionalni uspeh je usporen 1987. godine, kada je Karerasu dijagnostikovana leukemija. Kuriozitet je da Kareras pre operacija nije pristajao na opštu anesteziju, plašeći se da ne ošteti glasne žice. Nekoliko godina kasnije desilo se izlečenje, a potom i povratak na scenu, koji su očekivali mnogi fanovi.

Zanimljivo je da je u dečačkim danima Kareras bio fasciniran filmskom magijom i bioskopom, a sanjao je da će postati fudbaler svog omiljenog kluba Barselona.

Zajedno s Pavarotijem i Domingom, učestvovao je u svetskom muzičkom fenomenu "Tri tenora", koji su jedni hvalili zbog približavanja klasične muzike široj publici, a drugi kritikovali zbog trivijalizacije i pretvaranja klasike u šoubiznis. Prvi nastup "Tri tenora" i veličanstvena dobrodošlica Karerasu nakon dobijenog rata sa leukemijom, desio se 1990. godine, na Svetskom fudbalskom kupu u Rimu.

Komentari da je "onaj treći" u slavnom triju tenora, a pre toga i teška bolest, Karerasu nisu umanjili entuzijazam i posvećenost s kojima pristupa muzici i borbi protiv leukemije u fondaciji "José Carreras International Leukemia Foundation", koju smatra svojom najvećom životnom misijom.

Nosilac je francuske Legije časti, Velikog viteškog krsta Republike Italije, posebnih počasti vlada Bavarske, Austrije, Poljske, Kambodže, Rumunije i Nemačke, kao i titule ambasadora dobre volje organizacije UNESCO. Godine 2004. od španske kraljice Sofije dobio je Zlatni krst za društvenu solidarnost.

Živi za umetnost i humanost – kažu mnogi. To je, uprkos svemu, i dokazao u Beogradu. 

Katarina Milovanović