DANAS JE SVETSKI DAN PREVENCIJE SAMOUBISTAVA: U Srbiji 1.500 osoba godišnje okonča sebi život

Deseti septembar je Svetski dan prevencije samoubistva, naime, svake godine samoubistvo izvrši 800.000 ljudi, pa je to peti uzrok mortaliteta u razvijenom svetu i vodeći uzrok prevremene smrti, a naročito među mladim ljudima. U Srbiji svake godine oko 1.500 osoba izvrši samoubistvo i po toj crnoj statistici smo na 13. mestu u Evropi.

Dostojevski je pisao da je samoubistvo akt poništenja sopstvenog života i da ljudi često pričaju o samoubistvu kao da je to tajna koju ne mogu da podele ni sa kim. Prijatelji i članovi porodice šapuću među sobom o tome, a kada neko počini samoubistvo, pitanje koje se postavlja je: "Zašto?"

A odgovor je krajnje jednostavan - reč je o depresiji, koja je ozbiljan poremećaj raspoloženja koji utiče na način na koji čovek razmišlja, kao i na to kako se on oseća i ponaša. Ovo ne znači da je osoba samo jedan dan ili dva loše raspoložena. To je velika jama očaja u kojoj nada nestaje, a samoubistvo se često čini kao logičan i jedini izlaz.

Osoba samoubistvom želi da okonča svoju emotivnu patnju ali i da ukloniti sebe kao jednog od uzroka boli i patnje drugih ljudi u njenom životu.

Samoubistvo se doživljava kao rešenje

Iako racionalno možemo da razložimo sebi da samoubistvo ništa neće popraviti, nekome ko je suicidalan, ono izgleda kao pravo rešenje za sve ili većinu njegovih problema. Nemam novac, nemam posao, usamljen sam, beskoristan i bespomoćan? Okončaću svoj život i prestati da budem teret i sebi i društvu. Uzrokujem bol nekome koga volim? Okončaću svoj život i prestati da budem izvor tog bola. Imam osećaj depresije koja izgleda kao da joj nema kraja, patnja postaje nepodnošljiva i svakim danom se pogoršava? Okončaću svoj život i prestati da se mučim.

Osobe koje nikada nisu patile od depresije ili imale misli o samoubistvu najčešće ne razumeju kako neko može da se oseća toliko depresivno i beznadežno da počne da razmišlja o okončanju svog života.

Samoubilački nastrojene osobe obično se nalaze u ozbiljnoj i nelečenom (ili nedovoljno lečenom) depresivnoj epizodi. Mnoge osobe umeju jako dobro da kriju takvu emotivnu bol i da se pretvaraju kako je sve u redu, ali ispod svoje fasade su u teškoj agoniji i potrebna im je pomoć.

Iracionalno i depresivno prebojeno razmišljanje je sastavni deo depresije. To znači da osoba razmišlja o sebi i o svom životu na način koji ne bi imao smisla većini drugih ljudi. Osoba sebe doživljava bespomoćno, beznadežno i beskorisno. Događaje iz sadašnjosti i prošlosti se tumače u kontekstu sadašnjih osećanja te će čak i srećni događaji dobijati negativna značenja.

Isti princip važi i kada je razmišljanje o budućnosti u pitanju. Za osobu u teškoj depresivnoj epizodi budućnost je crna bez perspektive i bez nade.

Kako je osoba u depresivnoj epizodi sklona se fokusira i stavlja u prvi plan stvari koje samo povećavaju depresiju ona pokreće takozvanu "negativnu spiralu" koja doprinosi pogoršanju stanja i podstiče na razmišljanje o samoubistvu.

Potražite pomoć na vreme

Ključ za zaustavljanje "negativne spirale" pre nego što bude prekasno jeste priznavanje postojanja boli i agonije i traženje pomoći.

Potražiti pomoć pre nego što bude prekasno Kada je traženje pomoći u pitanju izazov se ogleda u tome da osoba prizna da joj je pomoć potrebna, ne samo samom sebi, nego i drugim ljudima u njenom životu.

LJudi se često stide ili smatraju da sa njima nešto nije u redu ako moraju da idu kod terapeuta ili psihijatra. Da ih to čini slabićima, nesposobnjakovićima i jadnim ukoliko se sa svojim problemom ne izbore sami. To su jednostavno stare stigme koje su se zadržale, uprkos tome što se naše razumevanje mentalnog zdravlja i lečenja istog poboljšalo u poslednjim decenijama.

Druga misao koja često prolazi kroz glavu osobe koja pati od depresije jeste to da joj možda i nema pomoći. Da se depresija koju oseća toliko izmakla kontroli i da je toliko teška (ili da joj je život u toj meri zakomplikovan) da nema nade. To je depresija koja govori iz osobe.

Pomoć je veoma dostupna i većina ljudi koji je potraže naprave pomak na bolje - neki u roku od nekoliko dana, a gotovo svi u roku od nekoliko nedelja. Bilo da je u pitanju psihoterapija, lekovi ili i jedno i drugo, većina se oslobodi onog poražavajućeg osećaja depresije i beznađa.

Kada dođe do poboljšanja i vraćanja raspoloženja osobe u normalu, samoubilačke misli i tendencije počinju da blede. Osoba ponovo dobija mali tračak nade, koji sa vremenom postepeno raste i cveta. Godinu dana kasnije, na misli o samoubistvu se gleda kao na vapaj, poziv za pomoć i nekadašnjem načinu da se drugima iskomunicira koliku patnju i bol je osoba osećala.

Izvor: Žena.blic.rs
Foto: Ilustracija/Freepik.com

Pogledajte još
Ostavite komentar

Vaša e-mail adresa neće biti postavljena.