Maja Alvanović - Majamisty Trio na Beogradskom Jazz festivalu

U avgustu ove godine završeno je snimanje albuma “Mistyland” koji je nedavno i objavljen...
- Mi postojimo nepune dve godine i ovo je naš prvi album, na kojem je autorska muzika. 11 autorskih kompozicija, jedna mog oca Blaže Almanovića, i jedna je Misty jazz standard Erola Garnera. Zbog toga smo Majamisty trio, a album se zove Mistyland.

Izabrali ste da fizički objavite album, na CD-u?
- Za početak smo to izabrali... Ja nekako, kao što volim knjigu da imam pravu, u ruci, a ne u elektronskom vidu, ili audio vidu, tako isto i originalan disk volim da imam u ruci. Neminovno je da će se on jednog dana naći na internetu i da će postojati mogućnost „free download“ –a (smeh)...

Nije lako ni jeftino danas izdati CD...
- To je jako teško, i mi smo imali veliku sreću da u momentu kad se ta ideja rodila i kad smo izašli na konkurs za finansije u pokrajini, u Vojvodini, dobili smo novac za to, i uspeli smo da snimimo disk u studiju Borisa Kovača. On nam je prilično pomogao, jer smo preko njega konkurisali. Imali smo sreću da smo nepunih osam meseci nakon osnivanja imali potpuno snimljen materijal, sa svim aranžmanima, sve je bilo spremno.

Znamo, nažalost, kako se sve diskovi kod nas prodaju, a i sve je manje onih koji ih kupuju...kako, po Vašim saznanjima ide prodaja diskova jazz muzike kod nas?
- Postoje ljubitelji i postoje ljudi koji prate i strane izdavačke kuće i naručuju te diskove, postoje firme koje distribuiraju diskove stranih izdavačkih kuća, najjačih trenutno u Evropi i svetu. Međutim, slučaj sa našim diskom je malo „zakukuljeniji“, jer smo ga izdali za SKC Novi Sad koji ne radi distribuciju, tako da za to, eto, treba sami da se pobrinemo. Za početak, prodajemo diskove po našim koncertima.

Moramo da pomenemo i ostale članove benda...
- Članovi benda, jako bitni „začini“ u svemu ovome su bubnjar Ištvan Čik i kontrabasista Ervin Malina, koji su inače na novosadskoj sceni veoma poznati. Sarađuju sa velikim brojem umetnika, sa Borisom Kovačem, sa Silardom Mezejem (Szilard Mezei) mađarskim kompozitorom koji komponuje tako neku improvizovanu muziku... Tako da njih baš ima na sceni, ja ne mogu nekad da dođem do njihovog vremena, zato što su na mnogo strana zauzeti (smeh) ali su oni u ovom trenutku za mene nezamenljivi. Na albumu nam je i gošća Aleksandra Drobac Čik, vokal koji se pojavljuje u tri numere, ona će biti i gost na našem koncertu.

Šta nas, osim promocije albuma, očekuje na koncertu u okviru Jazz festivala?
- Pre svega promocija albuma, ali biće tu još nekih novih kompozicija. Beogradska publika nas ne poznaje, tako da, šta god mi njima odsvirali, sve im je novo (smeh), nećemo se ponavljati. Tako da smo rešili da ne sviramo jazz standarde, iako i toga imamo na repertoaru. Imamo čak i prilično ograničeno vreme nastupa, 45 minuta, jer je posle toga proslava rođendana velikog Duška Gojkovića i ne smemo da uskočimo u taj termin! Izabrali smo da izvedemo naše kompozicije, neke sa albuma i neke nove koje su u međuvremenu nastale i koje će se naći na nekom budućem albumu.

Je l’ lepo biti „predgrupa“ Dušku Gojkoviću? (smeh)
- Jao, divno je, bilo bi lepo uvek biti predgrupa Dušku Gojkoviću, svuda! (smeh)

Gde inače nastupate?
- Nastupali smo u poslednjih godinu dana na nekoliko džez festivala u zemlji, Valjevski, Kikindski, Nishvile, imali smo neke koncerte na kulturnim letima, pa po nekim klubovima po Novom Sadu, kod Aleksandra Dujina u klubu par puta... Nismo mnogo orijentisani na klupske svirke, pošto naša muzika zahteva pažnju, i mir i tišinu, a po klubovima se priča, i ne mogu ni ljudi to da dožive na pravi način, a ni mi se nekako ne osećamo lepo.

Hoće li biti još nekih koncerata uskoro?
- Hoće, evo mi sad u utorak, 25.oktobra, pre jazz festivala imamo promociju, prvu našu promociju u Novom Sadu, mada smo tamo mnogo puta nastupali. Ali znate kako je to sad, disk postoji – sad postojite! Nema veze to što mi to sviramo već godinu dana, ima ljudi koji još nisu došli da nas čuju, ali sad ih zanima, pošto je disk izdat! (smeh)

Disk je izdat, i, između ostalog, izreklamiran i na facebook strani tria, ima vas i na youtube-u... Šta mislite o takvoj vrsti promocije? Neki stariji muzičari se i dalje „opiru“ tom vidu reklame, a moramo da priznamo da je jako bitan...
- Taj vid funkcioniše, i ljudi su zalepljeni za svoje kompjutere danas! Ja sebe uhvatim ponekad da sam „zalepljena“, i to mi smeta, volela bih da se odlepim i da neko drugi to radi umesto mene! (smeh) Ali je lep osećaj ta podrška koja dolazi od ljudi koji to razumeju i koji to vole.

Koji su još bitni faktori za promociju džeza u Srbiji?
- Mediji, za početak. Mislim prvenstveno na televizuju, to je najjači medij, ipak. Kada se ljudi vizuelno sretnu s nečim, bolje pamte. Ja lično ne gledam televiziju, i nemam televizor kod kuće, ali dali smo baš naš spot pre dve nedelje televizijama, ne znam da li se vrteo, ali nešto sumnjam... (smeh) Mediji bi, eto, trebalo više da se za to zauzmu. Mislim da bi prodrlo do ljudi, jer ljudi stvarno slušaju ono što im se nudi.

Šta poručujete mladim džezerima, koji tek počinju?
-Ja sam profesor na Akademiji umetnosti u Novom Sadu, tako da svakog dana savetujem nekog nešto! (smeh) I ohrabrujem ih! Najvažnije je da oni to svim srcem vole. Ne mora da bude džez, može da bude heavy metal, death metal...šta god! Bitno je da su oni tu u tome potpuno i da svim srcem to vole i da su zaljubljeni u muziku! Ona mislim da će nekako uvek naći put da se time bave na pravi način.