GOVORILI SU MI DA ĆE SE VRATITI, A JA SAM ZNALA DA NEĆE: Maja Berović progovorila o smrti oca i odrastanju tokom rata

Kada je pre sedamnaest godina kročila na estradnu scenu muzička zvezda Maja Berović odlučila se za teži put do uspeha izbegavajući skandale i pompezne naslove u štampi.

Uverena da su hitovi jedini put do uspeha polako je gradila karijeru, a nagrada za pošten rad i trud usledila je 2018. godine kada je održala veliki solistički koncert u prepunoj Beogradskoj areni.

Prvi put otkako je kročila na scenu, Maja otvoreno govori o najvećoj životnoj tragediji, gubitku oca, o teškim danima koje je provela tokom rata u Bosni, ali i prvom susretu sa Marinom Tucaković i bosanskim rep dvojcem Bubom Korelijem i Jala Bratom.

Potičeš iz malog mesta Malešići u Bosni. Koja slika ti se stvori pred očima kada ti pomenu to mesto?

- Sećam se jedne male livadice ispred kuće i jedne jabuke male. I tu smo se redovno igrali kad smo bili deca. I setim se tog autoputa kojim sam morala da idem dok sam išla u osnovnu školu. I imali smo sa strane jedan mali uski puteljak kojim smo išli da bismo bili sigurni od auta koji prolaze. Bilo je to jedno za mene i stresno detinjstvo, ali u isto vreme i lepo detinjstvo. Mnogo igre, mnogo druženja. Ponekad mi je žao što nisam malo duže živela to detinjstvo koje sam živela u Malešićima.

Otkako si prohodala, susrela si se sa prvim velikim gubitkom, a to je gubitak oca. Kako si to podnela i ko se najviše trudio da nadomesti nedostatak očeve figure?

- Moram da kažem da je u svemu tome najveću ulogu igrala moja majka. Ona je definitivno bila nama i otac i majka, prosto je njena takva sudbina bila da će od samo jedne obične žene i majke morati da bude i otac i autoritet i nežna strana kada treba. Jer znamo da su majke te koje su nam uteha kada imamo neki problem, a očevi su uglavnom neki autoritet. Ona je bila i jedno i drugo. I samim tim što je bila i jedno i drugo, bilo je teže i njoj, a i meni, to jest, i meni i mom bratu da razumijemo zašto je to tako jer kad si diete ne razumiješ zašto mama sada mora da bude stroga, zašto mi nešto ne možemo, a hteli bismo. Prosto, dobila je to jedno breme koje nije ni slutila da će dobiti. Tako da samim tim to je jedno breme koje mi svi nosimo.

U kom periodu života si shvatila da odrastaš bez oca?

- Odmah sam ja to shvatila. Moj otac je umro od srčanih problema i ta tragedija nema nikakve veze sa ratom. Sećam se bila sam jako mala i odmah sam nekako znala šta se desilo. Imala sam tri i po godine. Sećam se dana kada je on umro. Meni su rekli da je otišao u bolnicu da primi bocu i da će mi doći. Međutim, ja sam to negde znala, znala sam da on prosto neće doći. I nekako sam se saživela sa tim. Kad si dete, prosto ne razumeš, ali saživiš se sa tim da te osobe nema, da neće doći i da ti sa gubitkom nastaviš da živiš.

Da li je smrt oca uticala na to da prerano sazriš?

- Da. Ja moram da kažem za sebe da mi je jako žao što sam morala tako rano da sazrim i prosto sam odrasla preko noći. Život te natera da sazriš sa sedam godina. Volela bih da sam kao i sve moje drugarice mogla da budem opuštena, da se igram sa lutkama i da mi život bude dečiji, da imam taj dečiji svet. Često volim da kažem da sam sve svoje poteškoće i nedaće pretvorila u vrline i u nešto što je meni dalo snagu da ja budem nešto u životu. Zaista iz svih loših stvari koje su mi se događale sam izvukla neku pouku i pretvorila ih u pesmu.

Nažalost, gubitak oca jeste najveća muka koja te je zadesila, ali ne i jedina. Usledio je rat i morala si da napustiš dom. Da li si bila svesna šta se dešavalo oko tebe?

- Imamo priliku da gledamo rat u Palestini i ja sa tolikim emocijama pratim dešavanja da dođem do tačke kada ne mogu ni da gledam više sve ono. Prosto, setiš se nekih stvari u životu i definitivno sam srećna što sada evo živim u jednom mirnom svetu i volela bih da se takve stvari više nikada ne ponove nigde, ne samo kod nas nego nigde. Nije lako, prosto ne mogu da kažem da je lako, to znaju svi oni koji su živeli tokom rata. Ali što je rekla Ceca živ se čovek na sve navikne.

Kako si doživljavala ratne dane u Sarajevu?

- Ja sam jednostavno rođena po prirodi vesela i uopšte na te granate i na sve to nisam gledala kao na nešto opasno. Zapravo nisam ni bila svesna koliko se mi svi tu nalazimo u opasnosti. Igrala sam se sa lutkama tokom rata i bila sam skroz isključena iz realnosti. Čak sam u tom vremenu padanja granata pala sa terase jer sam se igrala sa lutkama, tako da je moja majka imala problem sa mnom jer joj je dete palo sa terase i dobila sam potres mozga. Usred rata, znači očekivalo se da mene nešto pogodi, ja sam pala sa terase. Uopšte nisam bila svesna tog stanja. Ja sam samo znala da je potrebno da se sakrijemo negde u neko prizemlje i da ne izlazim na ulicu kad padaju granate. I to je sve što sam ja znala. Meni majka nikad nije pričala da je to nešto opasno. Ona je na sve načine pokušavala da nas zaštiti od toga, da ni ne znamo šta se dešava. Ne znam da li je to dobro, da li je loše, da li trebamo kriti od dece te stvari ali možda je za mene i bilo dobro. Možda je i dobro što sam odrastala u nekom svom svetu pored svega toga i imala neki svoj univerzum. Ja sam slušala muziku pred TV-om kad smo imali struje i oponašala pevačice i to je bio moj svet.

Koja je bila prva pesma koju si naučila?

- Prva pesma koju sam propevala još u krevecu je bila pesma od Lepe Brene, "Čik pogodi". To mi je bilo najlakše. Moja tetka je predavala muzičko i tada je svima govorila: "Ljudi, ovo dete ima sluha, ovo dete će biti muzikalno". Tako da ona je negde prepoznala taj moj talent.

Već sa 12, 13 godina si imala prve tezge u lokalnim diskotekama. Koliko je bilo teško da nagovoriš majku da te tako mladu pusti da pevaš u klubu?

- Ja sam jednostavno znala čime ću se baviti i samo sam molila majku da me pusti. Da me pusti da barem jednom nedeljno imam taj neki svoj nastup gde ću pevati. Ja sam bila dete ljudi su bili šokirani da ja pevam i tu su dolazili baš zato što peva neko dete. Dolazili su svi da čuju šta je to sada, kako to da dete sada peva tu. Nisam imala strah, uopšte nisam imala ni viziju ni predstavu o tome šta je noćni život, šta je diskoteka. Ja sam samo u glavi imala život. Majka je bila skeptična, ona je bila uplašena, prosto je htela da me zaštiti od svega na svetu jer je to bila majčinska i očinska dužnost koju je ona tada imala na svojim leđima. Iz tog razloga je ona bila negde u početku protiv, ali je i ona jako brzo uvidela da je to prosto moj život i da nema potrebe da me sputava. Zaista se trudila da mi uvek bude pri ruci i da me odvede na neko takmičenje u gradu ili negde dalje. Znale smo da idemo po 300-400 km tipa u Banja Luku da se takmičim. Tako da je ona zaista meni bila najveća podrška.

Ko ti je sastavljao repertoar?

- Ja sam tada sa 13 godina znala preko 3000 pesama. To je neverovatno. Imala sam sveske u koje sam pisala pesme i sećam se da smo ih brojali, to je bilo nešto oko 3000 i nešto pesama. U tom momentu. Znala sam ih napamet, jer ja sam prosto imala taj dar da dok ih ispišem na papir ujedno i naučim. To je valjda taj talenat koji većina pevača ima.

2007. godine izdaješ svoj prvi album na kome sarađuješ sa Marinom Tucaković. Kako je izgledao vaš prvi susret?

- Marinu i mene je upoznao Goran Radinović koji je radio sa Milijem u studiju. Mi smo od samog početka znali da želimo da idemo kod najboljih autora. Ne pitaj me kako smo to finansirali i kako smo uopšte uspeli da prikupimo novac za taj album, ali smo znali da ako već ulazim profesionalno u muziku, jeste da moram da imam i najbolje autore. Mili i Marina su bili najbolji tandem ikada u tom periodu. Sećam se svog susreta sa Marinom. Ja sam imala toliku tremu od Marine, imala sam veću tremu nego kad sam otišla na prvi nastup u Grand. Jednostavno ona je za mene bila pojam. Neko ko je najveći u svom poslu. Ona je toliko bila opuštena, toliko je bila prirodna, jednostavna. Posle samo pola sata meni je bilo lakše. Imala sam najveću tremu od toga da će da mi kaže:" Hajde zapevaj mi nešto". Kao kako sad ja da sedim i pevam bez muzike, bez ničega. Imala sam uvek najveću frku od toga. I kad sam bila dete, kad su mi govorili, ajde pevaj nam nešto, ja se sakrivam u ormar i pevam da me ljudi ne gledaju. Takva sam bila, pomalo sam imala tremu kad sam bila dete. I moram da priznam da sam imala od nje najveću tremu. Kad sam upoznala Milija uopšte nisam imala tremu, nekako mi je Mili bio skroz ono opušten. Ona je bila za mene tada jako veliki autoritet i jako mi je bilo važno šta će ona da kaže. I verovala sam joj. Jednostavno rekla sam prosto ja neću ništa da se kao protivim, ona zna najbolje.

Kako si reagovala kada ti je poslala tekst pesme "Džin i limunada"?

- Bila sam oduševljena tom pesmom. Jedva sam čekala da otpevam tu pesmu. Toliko mi se svidela ta pesma tada, to mi je bilo nešto potpuno neočekivano. U jednom momentu sam bila skeptična da li će oni meni sad uopšte da naprave neku dobru pesmu jer sam ja bila anonimus totalni i bila sam u poziciji da mislim pa možda se i neće potruditi. Međutim, prva pesma dolazi "Džin i limunada" i ja se oduševljavam. Što se mene tiče, mene više ništa nije bilo potrebno, samo ta pesma. Dalje mi je bilo svejedno za druge pesme, ja sam znala da je to ta pesma. Ona negde opisuje mene u tom momentu.

Uložila si sve u taj prvi album. Da li ste bili primorani da poznajmite novac kako biste platili sve te pesme?

- Ja sam dala zadnju dlaku sa glave za taj album. Bukvalno sve što sam imala naravno i da smo pozajmili novac. Mi smo prosto znali šta želimo, imali smo ciljeve. Znali smo da ćemo jednog dana ostvariti ono što smo želeli. Tu nije bilo dileme jer sam prvenstveno ja verovala, Alen je verovao meni. On je prosto video tu moju želju i bio je uz mene od početka.

Išla si stepenik po stepenik a da li si na tom putu nailazila na podršku na estradi?

- Od samog tog početka uopšte nisam imala nikakvu podršku, nikoga, nikakav vetar u leđa. Biću brutalno iskrena, gde god sam došla ja sam imala zatvorena vrata, ne znam zašto.

Kako si otvarala sebi vrata na estradi?

- Pesmama, hitovima, jednostavno. Ljudi nisu znali kako ja izgledam, oni su znali "Crno zlato", znali su "Sedativ", znali su "Džin i limunadu", znali su te neke pesme, ali nisu znali kako ja izgledam, jer se ja nikad nisam pojavljivala. Nisam imala gde da se pojavim. Prva televizija na kojoj sam se ja pojavila posle Granda je bila DM sat, koja je bila strašno gledana u dijaspori. To je bila jedna opšta eksplozija te televizije u dijaspori i kod nas. Moram da kažem da je meni jednim velikim, velikim delom DM sat televizija pomogla u stvaranju mog identiteta, kažem, ljudi su znali pesme, ali nisu znali moj lik. Tek u periodu kad sam snimila taj album Opasne vode sa Damirom i sa Marinom, tada je nekako sve eksplodiralo. Ljudi su znali ko sam ja, kako izgledam. Tek tada je počelo nešto da se dešava.

Trebalo je šest godina da radiš kako bi došla do prvog nastupa u Beogradu. Da li si tada bila svesna da si uspela?

- Ja sam se za taj nastup spremala kao da idem u arenu. To je za mene bukvalno bila arena, jer je poziv da ja nastupam u beogradskom klubu za mene bilo najveći uspeh koji sam ja ostvarila do tada. Sećam se da sam se spremala, da sam imala neku jaknu sa nitnama, neko ludilo. Ne mogu da kažem da je taj nastup bio previše posećen, mogao je biti bolje ali je meni to bilo top. Posle su usledili neki ozbiljniji klubovi i tad je definitivno sve krenulo uzbrdo.

Kako je došlo do saradnje sa Bubom i Džalom?

- Danima sam dobijala čudne mejlove od čoveka koji je bio tada njihov menadžer. On je meni pisao mejlove kako postoje momci, moji zemljaci iz Sarajeva, koji bi voleli da rade sa mnom, zamolio me da poslušam šta rade, pisao je kako misli da bismo bili odličan spoj. Ja to nisam ozbiljno shvatala, samo sam čitala te mejlove čak sam i dobila neki video gde on priča nešto o njima, nisam ga do kraja ni poslušala jer sam bila mišljenja, pa šta da ja radim sa reperima, šta hoće reperi od mene, bilo mi totalno van mene. I u jednom momentu moj menadžer, Rajko, mi kaže: "Imaju neka dvojica repera, bili su sada u Bijeljini, u nekom klubu, išao moj klinac, oduševio se". Ja kažem onako, čekaj, kako se zovu, i on meni kaže kako se zovu, reko, to su ti što meni stalno pišu na mail. Šta ti pišu, jel ti stvarno pišu pita me, rekao, da, ljudi mi stalno pišu da se čujemo, da bi voleli da rade sa mnom. I ja tada kažem daj da vidimo ko su, šta su, mene je to zaintrigiralo. I Rajko, pošto ih je poznavao radili su u tom klubu, kontaktira njih i oni se oduševe. Pošalju oni meni tu neku pesmu i ja sam bila šokirana. Nešto totalno drugačije, neki sirovi rep, nigde veze sa onim što ja radim. Ali nešto je mene tu kopkalo, vuklo me je. Jednostavno, to je ta neka, da li sudbina... Ja verujem da svako od nas ima tu neku svoju zacrtanu sudbinu koju mora da prođe, hteo, ne hteo. I ja tada kažem Alenu: "Ajmo mi u Sarajevo da upoznamo te ljude, da vidimo ko su, šta su i šta mogu". I sednemo u auto, odemo u Sarajevo, upoznamo njih dvojicu. Jednostavno, desi se ta neka energija između nas. Oni su meni tada rekli: "Mi ćemo večeras da uradimo pesmu za tebe". I stvarno pesma je stigla dok sam ja došla iz Sarajeva do Dervente. Puštam pesmu i kreće: "Na rukama tvojim stoji prsteni sad zlatni". I tako, neki totalno retro rep. Ja se oduševim tom pesmom, jer ja sam već tu u toj pesmi sebe čula. Ja sam čula kako ja to treba da otpevam. Znala sam da ja ne mogu da budem pop pevačica, ne mogu da budem rep pevačica, znala sam da ja moram tu da koketiram sa folkom. Prosto mora biti to što sam ja, inače to neće biti to. Ja sam se oduševila, ja sam rekla ja ovo uzimam i ja dolazim u studio, mi moramo ovo da snimimo. I tako je bilo. Jednom prilikom puštam svojoj mami tu pesmu i ona sedi i gleda me: "Majo sine, nemoj ti ovo da snimaš". Ona je onako majčanski, brižno dobronamerno rekla: "Nije ovo za tebe". Ja kažem, mama ne brini, ti ne znaš kako će ovo da zvuči. I tad je sve krenulo. Jednostavno desila se ta magija između nas. Taj spoj. Spoj tog nečeg nespojivog. Folka i repa. Ja sam u tom momentu promenila i svoj muzički pravac. Uradila sam nešto što do tada nisam. Promijenila sam izgled. Ofrabrila sam se u plavo, napravila sam taj paž sa crnim izrastkom koji je bio potpuno neočekivan od mene. I to je jednostavno napravilo revoluciju.

Šta je to što te je najviše privuklo da sarađuješ sa njima?

- Jednostavno, mi smo se toliko skapirali međusobno kao ljudi. Da bi čovek radio takve stvari mora postojati neka dobra energija. Ne postoji dobar album gde nije bila dobra energija između kompozitora, izvođača, pevača i pevačica, kad govorim o duetima. Onog momenta, kada samo jedan čovek uđe sa negativnom energijom, tu se priča završava, to se tako oseti. Ja sam srećna što sam imala takvu energiju i što su se rodili takvi albumi. To su "Seven" i "Viktorina tajna". Mislim da se tako nešto neće ponoviti kod nas.

Ta saradnja je dovela do toga da postaneš rekorderka po posećenosti u areni, čak 18 000 ljudi je došlo na tvoj prvi solistički koncert. Zašto nije bilo dva koncerta?

- Ja sam toliko bila žalosna i tužna što nismo mogli otvoriti i drugi koncert. Jer zaista je bilo povoda za to. Mnogi ljudi nisu mogli da dođu, a hteli su. Mi nismo imali datuma. Jednostavno, kada smo bukirali prvi datum za arenu, mi se nismo nadali tolikom interesovanju tako da ga nismo ni bukirali. I samim tim nismo imali datum i prosto nismo mogli da održimo taj koncert. Nije se desilo. Nije bilo suđeno. Sećam se kad sam izašla na binu, kad sam se popela u onaj kavez i pogledala iza sebe, moja publika je sedela čak iza bine. Meni je tada bilo samo u glavi kao i na dan koncerta, pošto sam znala koliko je arena prepunjena, ja sam samo imala jednu želju da sve bude u redu kako tehnički, tako da ne bude nekog incidenta. Jer sam se uvek nekako bojala tih velikih skupova i nerado idem na velike skupove gde moram da stojim u nekoj masi. Uvek sam se plašila tih incidenata. Ja sam se samo molila da bude dobra energija i da ljudi budu u miru, da se ništa ne desi. Kad sam izašla na binu pretrnula sam i sada mi nadolazi taj osjećaj.

Šta si sebi rekla u tom momentu?

- Kad se završila pesma "Harem", ima ta slika, taj moment je uspeo da uhvati i fotograf, podigla sam glavu i samo sam rekla: "Hvala ti, Bože". Jednostavno, taj takav prizor i tu pozitivnu energiju ne mogu da opišem. Vladala je neka ljubav i neka strašna emocija. Dobijala sam dosta komentara i ljudi su mi pričali svoje utiske, dosta je bilo komentara da je to toliko bilo emotivno i pozitivno. Svi su bili srećni. Gde god sam pogledala, svi su imali neke osmehe na licu. Jednostavno to je tako. Desila se ta neka magija.

Da li si se setila i oca te večeri?

- Jesam, moram da priznam da jesam. Setila sam se koliko bi bio ponosan. Treći dan posle koncerta mene je sve stiglo i ja sam sedela sat vremena i plakala.

Izvor: Telegraf.rs
Foto: mayaberovicofficial/Instagram

Pogledajte još