DA, TI TO MOŽEŠ: Ivan Kosogor o poplavama, radu u inostranstvu i pisanju

0

Ivan Kosogor iz Obrenovca je napisao knjigu "Da, ti to možeš" i u nju je utkao svoja iskustva iz poplavljenog Obrenovca, kao i iskustva brojnih uspešnih ljudi sa naših prostora. Zanimalo nas je da upoznamo mladog čoveka koji je mnogo toga prošao i izašao iz svega jači.

Kada te je prvi put „udarilo“ da ti to možeš? Kada si došao na ideju da iskustva iz poplavljenog Obrenovca pretočiš u knjigu?

-Kada sam imao 17 godina, došao sam do knjige „Tajna“. Dok sam čitao imao sam osećaj da sam mnoge stvari već znao, ali sam želeo da naučim još više. Tada sam istraživao kojim poslom želim da se bavim i priznajem da sam bio zbunjen. Moji drugari donosili su te odluke na osnovu plata, mesta i nekih po meni nebitnih kriterijuma. Znao sam da ne želim da radim od 8 do 4 svaki dan kao mnogi. Nakon čitanja Tajne, odlučio sam da zapišem sve svoje male pobede do tada. Tada sam otkrio da ja uživam u pisanju i doneo sam odluku da ću napisati knjigu. Sve ostalo je istorija. Verujem da nam se sve dešava sa razlogom, tako sam i poplavu od prvog trenutka video kao veliku lekciju. Sećam se kada sam izlazio iz dvorišta sa suvim stvarima u rukama iznad glave. Voda mi je bila do vrata i tata i ja smo se probijali kroz bujicu, kako bi došli do komšijine kuće. Naša porodični dom je prizemni i za dvadeset minuta je bio skoro pod vodom. U momentu kada sam napuštao dvorište, pogledao sam majku koja je već bila na terasi. Obuzeo me je neki čudan osećaj smirenosti. Osetio sam da će sve biti dobro i odlučio sam da tako bude. Nakon tih kobnih dana, smejao sam se i uživao u slobodnom vremenu. Svaki letnji raspust od kada sam krenuo u srednju školu sam provodio radeći. Ovaj sam posvetio pisanju i želeo sam da sa svima podelim svoje iskustvo. Pouka je da je bol trenutan a lekcija večna.

Šta nikada nećeš zaboraviti iz perioda poplava?

– Zaista postoji mnogo situacija koje će mi ostati urezane do kraja života. Sećam se da su nam iz kamiona bacali po nekoliko kutija keksa i flaširanu vodu. Nismo se svi međusobno poznavali ali smo delili kao da smo porodica. Sećam se da su u čamcima bili rusi, makedonci, hrvati i mnogi drugi. Tih dana sam imao osećaj da smo svi isti. Priznajem da je zaista divno kada nema različistosti, jer smo u suštini svi ljudi. Skupa odela, vera, nacionalnost tih dana nisu bili bitni, jer svi smo bili tu jedni za druge. Koliko god da je bilo teško, svideo mi se taj osećaj.

Danas, kad mnogi samo tonu dublje u depresiju i očajanje, ti predstavljaš jedno optimistično svetlo, kako si došao do te tačke? Ko ti je najveća inspiracija?

Kada sam počeo da pišem knjigu „Da, ti to možeš“, mnogo stvari mi nije bilo sjajno. Bio sam zbunjen i želeo sam da oktrijem čime ću se ja to baviti. Želeo sam da se razvijam i da uživam, ali nisam znao koji je to posao. Pisanjem sam otkrivao sebe i upravo sam na tom putu naučio mnoge lekcije. A svako ko pronađe svoju svrhu i radi na sebi, svojim delima inspiriše i druge oko sebe. Najveća inspiracija mi je da danas budem bolji, nego što sam bio juče. Vodim dnevnik, ne tako redovno, ali zapisujem sve važne stvari u životu. Danas kada pogledam, primećujem veliki napredak i upravo to mi daje još veću motivaciju da nastavim dalje.

Da li si svestan da si svojim delom postao uzor mladima da krenu tvojim koracima?

Moja najveća želja je da ohrabrim mlade da krenu svojim koracima. Jer svako od nas u dubini svoje duše zna šta želi da radi. Strahovi iz spoljašnjeg sveta nas često koče i ja želim da im pomognem u prevazilaženju tih strahova.

Mnogi će reći da si premlad da bi delio životne savete, šta bi njima rekao, odakle tolika zrelost za nekoga tvojih godina?

I ja smatram da sam mlad i mislim da je upravo to moja najveća prednost. Kada radim sa klijentima koji su stariji od mene, često mi kažu: „Klinac, dok radimo osećam se kao dete i sve mi je moguće. Mislim da mi je upravo to trebalo, klinac. (haha)“ Verujem da je sve moguće i svakoga dana to potvrđujem. Takođe se trudim da ne delim savete, zato sam i završio koučing. Kada dajemo savete, mi govorimo iz svog iskustva, možda hranimo i svoj ego jer vrlo često nagovaramo druge da urade nešto što mi sami ne možemo.

Kada radim sa mladima u koučing formi, ne delim savete, niti im dajem smernice. Postavljam im pitanja koja im pomažu da sami dođu do odgovora. To sam i u svojoj knjizi učinio. Želeo sam da svaki čitaoc pronađe svoje odgovore i radujem se što sam uspeo u tome. Pre tri godine izdavanje knjige za mene je bilo samo san. Danas se knjiga nalazi u svim većim knjižarama, mejlovi mi stižu sa svih strana i ja sam presrećan. Smatram da sam ja još uvek učenik ove filozofije i mislim da ću to uvek biti. Jer kada naučite da vozite kola, vi samo usvojite određena pravila, koja vam kasnije postanu navika i ne razmišljate previše o tome. Znate da morate da date gas, ako želite da idete napred. Ali opet dolazi nekada do sudara, naglih kočenja i tako dalje, što nam govori da niko do kraja nije naučio da vozi i da se svakim danom usavršava. Isto je tako i sa mojim usavršavanjem. Znam da moram da verujem u sebe ako hoću da napredujem. Svestan sam da će se desiti situacije, poput poplave, koje će me usporiti, ali takođe znam da ću uvek istrajati i pobediti sebe.

Šta planiraš dalje? Da li je nova knjiga u planu, ili planiraš da se baviš nekim drugim poslom?

Već uveliko pišem novu knjigu i zaista uživam u tom procesu. Takođe na mom sajtu www.ivankosogor.com pripremam online program za knjigu „Da, ti to možeš“ koji će svim polaznicima predstavljati jedan dublji period transformacije na njihovom putu razvoja. Ne planiram da se bavim nekim drugim poslom, mislim da sam sebe pronašao i osećam se zadovoljno. Moji mentori Siniša i Aleksandra Ubović kod kojih trenutno radim, pružaju mi veliku podršku i ljubav. Zaista je čarobno sve što nam se dešava u životu. Kada sam se pre dve godine prvi put javio Siniši, nisam znao šta će se desiti, samo sam verovao da treba da upoznam tog velikog čoveka. A danas je on moj mentor i pre svega prijatelj. Siguran sam da se sve dešava u našu najbolju korist. „Kada je učenik spreman, učitelj se pojavi“

Pošto mladi odlaze sve više i sve dalje, da li i ti imaš neki plan za rad i život u inostranstvu?

Da, mnogi moji drugari otišli su iz Srbije i sam sam razmišljao o tome. Za sada nemam to u planu jer sam zaista zadovoljan svojim životom i poslom kojim se bavim trenutno. Prednost mog posla je to što mogu da radim i sa plaže na Majorci i u hladnim Alpima (haha). Svakako mi je želja da jednog dana živim na moru, videćemo.

Ako ostaješ u zemlji, šta bi poručio svojim vršnjacima koji ne znaju gde će?

Smatram da nije važno gde smo sada, već gde želimo da stignemo. I sam sam ranije maštao o tome da ne budem u Srbiji, jer kažu da je ovde teško i da nema posla. Imam 21 godinu i 7 poslova iza sebe. Delio sam flajere, bio sam kondukter, konobar, razvozio sam brzu hranu, bio sam koordinator volontera, osnivač humanitarne organizacije, pravio sam ameterske sajtove, držao radionice, bavim se koučingom i radio sam u proizvodnji dečije opreme. Dakle, ja smatram da ima posla za svakog ko želi da radi. I kada sam želeo da radim kao konobar, uvek sam to nalazio. Priznajem da sam imao strah kada sam odlučio da se bavim ličnim razvojem i radionicama. Kada sam doneo tu odluku pojavili su se Siniša i Aleksandra Ubović. Tada sam shvatio da ja nisam želeo da odem iz Srbije, zato što je ovde teško, već zato što nisam znao da postoji posao koji će mi omogućiti da se razvijam i uživam. Mislim da je Srbija najlepša do sada, srećem se sa velikim brojem mladih ljudi koji žele da naprave promene i to me raduje. Svakako podržavam sve odluke mojih prijatelja i mladih koji žele da odu odavde ako je to u skladu sa njima i ako to zaista žele. Ako i sam nekad poželim, sigurno ću to i učiniti. Za sada uživam, jer život je radost.

Kad ne pišeš i ne baviš se „life coach“ radionicama, šta radiš kako bi se opustio?

Volim da šetam sa svojim prijateljima i uživam u razgovorima sa njima. Nisam ljubitelj sedenja u kafiću, iako sam godinama radio kao konobar, valjda sam se zasitio kafića (haha).Takođe uživam u šetnjama sa mojom šesnaestogodišnjom kucom, Donom. Malo slabije čuje, ali ja imam osećaj da me i dalje sluša sa velikom pažnjom. Volim da čitam i veliki sam fan serije „Dva ipo muškarca“.

Nadlanu

Foto: Ivan Kosogor privatna arhiva

Slični članci

Ostavite komentar

Your email address will not be published.