Zoran Đinđić danas bi imao 60 godina

Bio je najmanje popularan političar za života. O njemu se moglo reći i napisati sve bez ikakvih posledica. Svako je imao pravo da mu sa javne scene poželi sve najgore, a neki tu priliku nisu propuštali.

Kada su ga ubili, Beograd je izašao na ulice da se Zoranu nemo izvini i oda počast. U tišini, sa osećajem nelagode. Slika je govorila više od svih prethodnih reči. Više od svega što će kasnije biti izgovoreno i napisano o tom čoveku i vremenu u kom je živeo.

Nije bio svetac, imao je politički proračunate poteze. Zamerali su mu svrgavanje sopstvenog političkog oca Mićuna sa čela stranke, pečenje "paljnskog vola" sa Karadžićem, odlazak kod Miloševića u vreme demonstracija, "kontakte" sa Legijom i Surčincima, izručivanje Miloševića Hagu....
Sklanjao je u stranu političke partnere (u stranci) za koje je smatrao da nisu naročito sposobni. Za Tadića je rekao da je "Lep i nekoristan"....Svedoci tog vremena, akteri, profesionalni medijski poslenici znaju i pamte mnogo toga.

Jedno je sigurno - Zoran Đinđić je želeo bolju Srbiju. Ne za sebe lično, već za građane. I to brzo. Znao je da je već mnogo prilika propušteno, nije heteo da gubi vreme.
Posle njega došli su oni koji bi se i danas zakleli da su nastavili Zoranovo delo i viziju. Arčili su svi redom Zoranovo ime, reči, poruke, a najviše vreme. Uzaludno potrošene godine.

Da je živ, sve bi im oprostio samo ne te prokockane godine...

Mi danas sebe treba da zapitamo, šta smo radili od 2003. i zašto smo dozvolili da nam se dogodi OVO. Svako sa sobom, svako pred ogledalo...

Kako je govorio patrijarh Pavle - da li smo učinili sve što je do nas bilo?
A trebalo je samo toliko - svako da učini koliko do njega stoji. Ni manje, ni više od toga.