Levoruki svih zemalja - ujedinite se!

Bilo kako bilo, mi znamo kako je to biti drugačiji. „Kako to naopako ispisuješ slova“, „Kako smešno držiš tog miša“, „Kako tako naopako sviraš gitaru?“ prate nas kroz ceo život.

Većina ljudi doživljava nas kao neku vrstu cirkuske atrakcije, negde pri sredini skale koja ide od brkate žene do slončeta koje vozi bicikl. Ima i mnogo onih koji nas nazivaju levacima, što je postalo deo govora. Tako se i dan danas, kada mi neko kaže da sam levak, osetim nekako široko i šuplje u gornjoj, sa suženjem u donjoj polovini. Ali, na gluposti se čovek lako navikne.
Ima i onih, doduše malobrojnih, koji nas smatraju genijalcima, kreativcima i talentovanima, samo zato što smo levoruki.

Međutim, manje je poznato da 95% levorukosti u stvari čini rad, a samo 5% talenat.

Priče o učiteljicama i roditeljima koji teraju decu da prebace olovku iz leve u desnu ruku su samo mit, plasiran od strane gubitnika koji odustanu od svoje levorukosti čim shvate koliko rada ona iziskuje.

Najslabiji pokleknu već posle prve fleke od hemijske olovke ili penkala na levoj ruci. Ova fleka nastaje tako što subjekat tokom pisanja nadlanicom konstantno prevlači preko ispisanog, upijajući tako još sveže mastilo. Skida se teško, posebno ako se svakodnevno piše, kao na primer u osnovnoj školi.

Oni nešto jači otpadnu kod otvaranja konzerve ekskluzivnim dešnjačkim nožićem ili prilikom popunjavanja opšte uplatnice u poštama i bankama, u kojima su hemijske olovke kratkim lancem (veće vrednosti od same olovke, dakako) prikovane za pult sa desne strane. Priznajem, nije lako stajati na uskom pultu na rukama – tj. samo na desnoj, dok se levom piše.
Samo najjači opstaju i svakodnevno iznova dokazuju svoju različitost, dok su živi.

Međutim, sve nas je manje. Zato poručujem:

Levoruki i ostali levaci svih zemalja – ujedinite se!