Ispovesti jednog paranoika – Napad vanzemaljaca

Sve je počelo pre nedelju dana, kada sam razotkrio jednog od njih. Ušao sam u prodavnicu u našoj zgradi da kupim hleb i jogurt, a za pultom nije bilo nikoga. Krenuo sam ka zadnjem delu prodavnice, u magacin, da se javim gazdi. Odjednom sam začuo neki čudan, mehanički zvuk visoke frekvencije, baš kao kada se neko teleportuje sa svemirskog broda na zemlju. Malo sam se uplašio, ali sam nastavio dalje i zatekao gazdu u magacinu. Kada sam naišao, on je brzo počeo da se pretvara da me ne vidi i da usisava, da ne bih posumnjao da je nešto drugo – čitaj: teleport – izazvalo onaj čudni zvuk od malopre. Kada me je ugledao, odglumio je iznenađenje:
Idi bre, komšo, prepade me! Otkud ti ovde?
Pa došao sam po hleb i jogurt i vidim nema nikoga u radnji, pa reko’ da vidim gde ste…
Dobro, samo nemoj više tako da upadaš, molim te. Umalo srčka da me strefi!
Izvini, neću više nikad!
A mislim se: „provalio sam te, mamicu ti malu zelenu!“
Pravo iz prodavnice otišao sam kod komšije Žike i sve mu ispričao, od reči do reči. On me je prvo pitao jesam li dobro, a onda je počeo da se smeje. Međutim, delovalo mi je da mu nije bilo baš sasvim smešno. Znači, i on je sa njima! Ko bi rekao! Žika! To je poslednji čovek iz komšiluka u koga bih posumnjao da će se urotiti protiv ljudskog roda i stati na stranu vanzemaljskih osvajača. Pa taj u životu nije odgledao nijedan naučno-fantastični film, a kamoli pročitao nešto na tu temu. Mora da su ga podmitili rakijom.
Komšinica Marica sa četvrtog sprata, dežurna tračara, je u početku bila zainteresovana, ali kada sam stigao do dela priče u kome se pominju vanzemaljci, samo je odmahnula rukom i rekla:
Ma daj, ja mislila da imaš neki ozbiljan trač, a ti se šališ sa mnom. Vidimo se, komšo! Ne bi me više zadržavao!
Nemoguće! Još jedan saveznik, tu, meni pod nosom. A i ja sam naivčina. Kako to da ranije nisam primetio da se nešto dešava? Tako je to kada se opustiš i veruješ ljudima, samo zato što ih poznaješ po deset, petnaest, dvadeset godina – do doživotno.
Počeo sam polako da gomilam zalihe hrane u podrumu. Pojačao sam i zidove. Sutra idem po aluminijumske ploče, da njima izolujem ceo prostor. To će im ometati signal i neće moći da me nađu dole. Prikupio sam i nešto literature i filmova o vanzemaljcima, da se podsetim onoga što do sada znamo o njima, a tu je i mali generator struje na pedale. Kad počne, sići ću dole i pritajiću se na nekih godinu-dve, a do tada ću već saznati koje su im slabe tačke i razraditi plan za njihovo uništenje. Bar se nadam. Ako ništa, makar ću nestati časno, a ne kao prodana duša poput komšije iz prodavnice, Žike, Marice i… ko zna koliko ih još ima, prodanih duša.
Držimo mi palčeve, možda spasim ljudski rod!