Doživljaji Stojka humaniste - Ubogi prosjak

U jednoj od njih, naišao je na dečaka, ne starijeg od sedam-osam godina, u odrpanim pantalonama deset brojeva većim, razjapljenim cipelama i sa štakom. Podsećao je pomalo na Čarlija Čaplina bez šešira. I brčića. I sa tonom, koji je glasio:

- Pomognite sirotom detetu! Ne mogu da radim, ne mogu u školu, ne mogu ništa! Dajte neki dinar, pomognite!

Stojko kao Stojko, humanista i altruista, zastao je i zamislio se. Pogodila ga je dečakova sudbina. Setio se svojih dečačkih dana provedenih u Domu za maloletna lica i uhvatila ga je neka nostalgija za starim danima. Čak i za petkom, kada bi ih vaspitači tukli preventivno. Jedva je zadržao suzu da ne kane.

Rešio je da nekako mora pomoći ovom dečaku, odmah. Obratio mu se:

- Mali, slušaj me sad.

Dečak je, pun nade, podigao pogled ka neznancu. Podigao je visoko i svoj šešir, u kome je bilo samo deset dinara.

- Da?

- To „pomognite“ ti je nepravilno. Kaže se „pomozite“. Promeni to u tekstu i sigurno će ti odmah krenuti. Aj’ vidimo se sutra, da mi kažeš koliko si uzeo!

Dečak je ispustio štaku i gorko zaplakao dok se Stojko šunjao dalje, sporednom ulicom ka Bulevaru.