Popodne građanskog bunta
Nisam verovao da ću se ikada više naći na bilo kakvom protestu u ovoj zemlji. To je valjada neki rezime moje građansko-buntovničke istorije. Umalo da napišem "karijere" ali, na sreću, setio sam se kolko to ne bi imalo smisla. Oni za koje su protesti, pištaljke, hod po kišovitom, snežnom, potopljenom, blokiranom, vrelom Beogradu danas su sa druge strane. Protiv njih se bunimo. Protiv momaka iz naših redova koji su vatreno odglumili ideale. I danas nam se obraćaju sa bina, podijuma, govornica, TV pričaonica, skupština u punom sjaju blagotvornog mejkovera. Ali nije o tome reč.
Narodni bunt koji se danas odigrao na Trgu Republike bio je nešto drugo. U odnosu na sve iz te moje istorije koja je mogla biti karijera ali nije. Zbog čega? Vaspitanje, naivnost, karakter možda i glupost. Sve može biti razlog. Bitno je da se ne kajem.
(old_image)
Danas su tu bili ljudi koji su na prvom mestu pokazali potencijal društvenih mreža u Srbiji a brojka nije zanemarljiva s obzirom na prisutnost interneta u domovima južnije od Umke (porazna cifra, mrzi me da tražim statistike) i uopšte nivo građanske osvešćenosti društva. Građanska svest, ofucana sintagma čiji značaj nikad nismo spoznali a njenu moć nikad nismo ni probali. Mi ne znamo šta je biti građaninom. Mi mislimo da je to pejzaž koji ugledamo kroz prozor kad se probudimo ujutru. Prevodi se sa - prava, odgovornost, obaveze, uloga pojedinca u društvu, odgovornost društva prema pojedincu. Elem, da smo ikad postali građani svakodnevica bi nam drugačije izgledala. I ta Srbija, beskrajno voljena i uzdizana. Bunt je nazvan narodnim ali da narod ne bi ostao samo masa za manipulaciju, lobotomiju i trgovanje, da bi prevazišao tribalno mahnitanje, važno je prevesti ga do nivoa građanskog.
Bunt je krenuo iz virtuelne ka stvarnoj Srbiji a ne iz nekakvog štaba, kancelarije, stranačkih prostorija, kupatila neke službe, podzemnih prolaza za sigurno pakovanje kamenica. I uspeo je. Ako se istorija slobodog bunta u Srbiji uzme u obzir. Dakle nešto što gotovo nikada nije ni postojalo.
Dopalo mi se to što je izosatao napadan ideološki predznak. Ideološko silovanje i zloupotreba. OK, prava radnika i insistiranje na socijalnoj pravdi načelno se svrstavaju levo ali, posebno u zemljama plemensko-divljačko-burazerskog kapitalizma poput ove, ona su pitanja zdravog razuma. Pratio sam parole. Majice i zastave. Svega je tu bilo. Od Staljina i petokrake do Don Vita Kolrleonea i Če Gevare. Komunisti, anarhisti, socijalisti, aktivisti manjinskih zajednica. Bio i jedan Munze Konza. I jedan sa 4 ocila. I mnogo natpisa "revolucija".
Takođe nije bilo lidera. Izostao je taj obavezni sastojak sa svih dosadašnjih protesta. Heroj koji pročišćava glas u bekstejdžu i namešta kravatu čekajući da masa postane kritična. Nije bilo onog pred čije noge će se baciti sve nada i koji će sa leđa izmorenog pojedinca skinuti sav teret. Onog koji se slavi, kadi i uzdiže. Na jednoj strani Nichim Izazvan, na drugoj Ratibor Trivunac ali kao spritus movensi ne kao mesije koji bi već sutra trebalo da spasu Srbe Haga, BUS Plusa, šefova ugnjetača, bede, uvedu ih Evropu ili izbave od nje ali svakako im na tanjiru vrate Kosovo.
Bilo je interesantno gledati dve hiljade građana koji su tu došli sa svojim bojama, parolama i zastavama a opet stali pod istu kapu. Na svu sreću, ovoga puta pod kapu univerzalnih vrednosti. Desilo se da tih par sati pravda, solidarnost, istina, sloboda, poštenje - skinu stranačke, ideološke, marketinške boje. U Beogradu.