Onostrane priče, vol. 1: Sindikat mrtvih pisaca

I ja, šta mogu, kako da razočaram mrtve? Bacim onu Marijanu Mateus kroz prozor i uzmem da čitam nešto od ekipe. Eto šta je lobi mrtvih pisaca - ne puštaju te da širiš interesovanja. Do te mere su organizovani da sam ih čak prozvao Sindikat. Jedina razlika je u tome što, makar za sada, ne koriste nasilne metode za sprovođenje svojih zamisli.

Čudna je ta ljubomora i sujeta, pa u neku ruku i nekolegijalnost koju pokazuju. Ponašaju se kao živi režimski umetnici na budžetskoj sisi, koji se međusobno pohlepno otimaju o bradavicu. Recimo, od jednog Andrića nikada ne bih očekivao da bude ljubomoran na mlade kolege, od kojih su neki bezmalo sto godina mlađi od njega. Ali eto, dođu tako vremena kad jedna generacija pisaca nestane, druga počne da piše, a niko se ne obogati, što bi rekao pokojni Selimović. Andrić, Andrić, šalim se. Evo, odmah me ispravlja. Neverovatno su sujetni.

Čak se i Saramago pobunio jednom prilikom, kada sam pred njim uzeo da čitam nekog predstavnika novih generacija, ne sećam se samo da li je bio Murakami ili Erlend Lu. Njemu sam odbrusio: „Ćut’ tamo, ti si mrtav tek tri godine! Još nemaš pravo glasa!“. Nije mu bilo pravo, ali je ipak prihvatio kritiku.

Mora da se zna neki red. Mrtviji imaju prednost.

Pogledajte još

Ostavite komentar

Vaša e-mail adresa neće biti postavljena.