Tehnološka revolucija ili „kako smo postali socijalni imbecili“

U informatičkom dobu, kada je infromacija najbitniji resurs koji postoji, tehnologija je napredovala toliko da svako od nas po relativno dostupnoj ceni može u svom džepu imati pametni telefon ili tablet.

Ma koliko da je ovo učinilo informacije gotovo svih vrsta dostupnnim svima i u svakom trenutku i putem Interneta omogućilo instant međusobni kontakt ljudima na velikim razdaljinama uz gotovo nikakav finansijski trošak, čini se da je jedan aspekt društvenih odnosa potpuno propao.

Da ironija bude još veća, ono što je potpuno zapečatilo socijalni aspekt društvenih odnosa su „socijalne mreže“. Počelo je zabavno i naivno sa MySpace-om, onda je došao Fejsbuk, pa Tviter i pored njih još milion drugih socijalnih mreža poput Instagrama, tumblr-a, Last.fm-a, Vine-a i tako dalje. Aplkacije za komunikaciju tipa WhatsApp, Facebook Messenger, WeChat, Tango, Viber sa jedne strane su komunikaciju i prenos informacija učinili neverovatno lakim, a sa druge strane stavile su šlag na tortu kompletne socijalne idiotizacije društva i upravo su međuljudsku komunikaciju učinile lošom.

Najčešće pitanje koje se sada postavlja u ugostiteljskim lokalima je „koja je šifra za vajerles?“ a normalna ljudska verbalna interakcija je postala sve ređi oblik komunikacije.

U svom okruženju primećujem toliko ljudi kojima telefon neprestano zvoni, stižu im SMS poruke, pišu im na WhatsAppu, taguju ih na Fejsbuku, menšnuju na Tviteru, lajkuju na Instagramu i sve to mora da se pogleda istog trenutka, inače će svet da se sruši. Neretko sam i ja jedan od njih i to mi je, kada postanem toga stvestan, zastrašujuće. Postalo je gotovo nemoguće sesti i obaviti uživo razgovor sa nekim u trajanju od šezdeset minuta koji neće biti barem tri puta prekinut time što će nekome stići neka notifikacija ili poruka.

Sve češća situacija koju srećemo u kafiću, naročito među generacijama ljudi ispod 20 godina starosti je sledeća:

Sedaju u kafić i odmah ih neko slika i tu sliku okači na neku socijalnu mrežu, tagujući ih sve. Onda se svi tagovani sa svojih telefona uključuju da sliku lajkuju i dodaju komentar kako im je baš super što su tu gde su.

Čekaju se komentari nekoga ko nije sa njima ko im piše tipa: „Wow, koyee ste carewi, owa na beeologeeyi basx smara, woleo beeh ee ya da sam too“, na šta se opet cela ekipa uključuje sa komentarima tipa: „Sledecxi poot, macxhko!“

Napokon, stiže im piće posle 5-10 minuta, u kom trenutku neko drugi slika sva pića, kači sliku, taguje sve prisutne i u zavisnosti od doba dana i broja sezona farme koje je pogledao, kači komentare tipa: „Loodnica sa mojim kucxkama“(piju koka-kolu u birtiji iza škole), „Bleya zezanyee“, „Samo fensi, samo nadrkano“(na slici je espreso i čaša vode), „Odmor posle napornog dana“ (na slici je dupli viski sa ledom, a imali su dvočas biologije taj dan) i tome slično.

Onda svi zajedno komentarišu tu sliku i totalno lud naslov iste, pa posle pola sata kada tu sisu izmuzu i kada nastupi tišina, jer oni zaista nemaju o čemu da pričaju, nastupa smrtna tišina. Sede u tišini nekih 20 minuta, ni ne piju piće koje su naručili, samo blenu u telefone kao mentoli, balave i tek na svakih 2-3 minuta pokažu svima ili prokomentarišu naglas kada naiđu na nešto interesantno na internetu.

Nakon sat i po izlaze iz kafića, jedan od njih prilazi recimo Teodori koja blene u telefon, i kaže: „E, čuo sam da ti je ćale na klinici već 5 dana, šta mu je?“ Milica skida polubunovni pogled sa telefona, gleda u njega i kaže: „To što si čuo sa kim se muvao Sale pa rekao Milici pre 5 dana me ne interesuje. Mogao bi da me pitaš kako mi je ćale, seljačino, znaš da je završio u bolnici!“

Tehnologija je sjajna stvar i dovela nas je kao vrstu na fenomenalno visok stepen intelektualnog i svakog drugog razvoja. Takođe, tehnologija nas polako čini socijalnim imbecilima a to nikako ne bi trebalo da dozvolimo sebi. Isključite taj telefon, izađite u park ili u kafić ili u šetnju sa prijateljima i pričajte sa njima. Gledajte ih, smejte se, prepričavajte novinske članke, životne događaje, filmove, knjige, smešne fotografije ili razgovore koje ste vodili. Ostavite mobilne telefone i tablete u džepu i torbi, biće vremena za njih.

I, naravno, kad dođete kući, brže bolje se kačite na komšijin WiFi da napišete na Fejsbuku sve o tome koliko vam je dobro bilo taj dan.