Uči, sine, da ne bi radio!

Nekada sam verovao da u njegovim rečima ima istine, no onda sam odrastao i shvatio da su bile samo lepa namera čoveka koji živi van bilo kakve realnosti.

Prvo i osnovno, današnji sistem obrazovanja je sa napretkom tehnologije i širokom dostupnošću interneta i računara postao potpuno neadekvatan. Edukacija koja se zasniva na teranju učenika i studenata da poseduju enciklopedijsko znanje enormno velikog broja podataka besmislena je u eri kada sa tri pritiska na ekran pametnog telefona možete saznati bilo koju informaciju dostupnu ljudima.

Drugo, od tolikog insistiranja na pamćenju velikog broja činjenica, niti profesori stignu da predaju, niti đaci stignu da nauče kako da primljene informacije zapravo iskoriste. I dok je određeni fond upamćenih i usvojenih informacija i činjenica neophodan u svakoj profesiji, ali varira od jedne do druge, ono što je u svakoj apsolutno najbitnije je sposobnost da se stečena znanja, bila ona velika ili mala, primene u praksi. Ne čudi priča mog oca o jednom doktoru prava i profesoru na Pravnom fakultetu, koji je proveo život edukujući bezbrojne generacije studenata, ne znajući da sastavi običnu tužbu na sudu.

Daleko od toga da na bilo koji način pokušavam da degradiram bilo čiji trud, bilo koju "krvlju, suzama i znojem" stečenu diplomu i akademski uspeh, samo pokušavam da na ovaj način prikažem banalost situacije u kojoj je suvo teorijsko znanje na svaki način zamenilo praktični element istog. Možda nije najbolji primer uzimanje profesora čiji se profesionalni rad sastoji upravo od poznavanja teorije i prenošenja znanja o teoriji na učenike i studente, ali tu se opet vraćamo na problem - da li je pamćenje preterano velike količine informacija sa gotovo nula praktične primene istih, nešto čemu obrazovni sistem treba da stremi?

Koliko li ste samo puta čuli rečenicu - "posao se ne uči u školi/na fakultetu, posao se uči radeći posao"? S obzirom na to da imam dva diplomirana pravnika (sestru i oca) u kući, kao i da sam u dva navrata pohađao stručnu praksu u advokatskoj kancelariji, mogu vam reći da sam je ja čuo dosta puta. Jednom me je čovek koji se bavi advokaturom 25 godina pogledao kada sam mu nešto objašnjavao i rekao mi: "Lepo si ti to sine naučio iz knjige i zakona, samo šteta što to, kao i većina stvari, veze s mozgom nema kada je svakodnevna praksa u pitanju".

Opet, postoje stvari za koje je gotovo nemoguće biti samouk - lekari, pravnici, ekonomisti, inženjeri i drugi ne mogu raditi bez ikakvog prethodnog teorijskog znanja, što sa druge strane i dalje ne znači da četiri do sedam godina provedenih na studijama za mnoge od njih ne mogu biti bolje potrošenje od beskrajnog sedenja za preobimnim udžbenicima, koji će ih naučiti teoriji o stvarima koje sutra neće znati da urade.

Zatim, da li ste primetili da se za većinu poslovnih oglasa u današnje vreme, za gotovo svaku poziciju - od spremačice do menadžera i direktora velikih firmi, traži "radno iskustvo na sličnim poslovima u određenom trajanju"? Ovako postavljeno izgleda kao da su diploma i iskustvo jednaki prema važnosti. Kako bi se utvrdilo da li je to tačno, treba postaviti sledeća dva pitanja: "Da li sama diploma bez iskustva znači nešto?" a zatim "Da li bi iskustvo osobe na nekom poslu iako ne poseduje diplomu određenog usmerenja značilo nešto?" Odgovori bi, kod većine ljudi bili NE i DA (tim redom) i nadam se da je to nešto oko čega možemo da se složimo. To je u teoriji.

A u praksi? Šta se danas dešava sa ljudima sa diplomom, imali iskustva ili ne? U zemlji u kojoj je svega 6% visokoobrazovanih i to samo zahvaljujući činjenici što se na pojedinim privatnim fakultetima diplome prodaju bolje i više nego točeni "Jelen" na Beer Festu, gotovo 65% svih tih ljudi od kojih se većina odrala živa da završi fakultet, diplomu upotrebi samo onog dana kada treba da je daju na uvid u Birou za nezaposlene i eventualno kada treba da je podmetnu pod klimav sto u nekoj kafani, gde su izašli da potroše novac koji su im dali roditelji, jer posao ne mogu da nađu po nekoliko godina. I to zaista nije njihova krivica. Nije njihova krivica što su recimo u Srbiji na svim mogućim i nemogućim mestima koja zahtevaju bilo kakvu stručnost ili akademske predispozicije sada zaposleni "kadrovi" SNS-a, poznatijeg kao "ona partija koja nema gotovo nijedan normalan kvalifikovan kadar u svojim redovima ali nekim čudom ima kadrove na svim pozicijama".

Počevši od Vlade (sa časnim izuzecima), preko svih državnih i javnih institucija, do javnih preduzeća i na kraju do privatnog sektora putem partijskih veza, SNS je uspeo da nadmaši čak i kaubojštinu koju su DS pre njih a DSS i URS (G17+) pre ovih napravili. Golišave Savetnice, Modelsice u Skupštini, ministri klinci bez ikakvog iskustva, kojima su povereni neki od najodgovornijih resora u Vladi - sve su to stvari koje sebi čak ni kvazidemokrate, ruski veleposlanici i stranke keksperata nisu dozvoljavali.

Tako da, naivni moji studenti i akademski građani, te pare i vreme što potrošite ubijajući se da u jednom potpuno pogrešno koncipiranom akademskom sistemu, krvavim radom zaradite vaše diplome, bolje potrošite na šlihtanje slobodnim stilom bilo kom iole dobro pozicioniranom kadru stranke koja je na vlasti ili bude imala izgleda da osvoji vlast, inače će biti, što bi moj otac rekao "Uči sine, da ne bi radio" - ali bukvalno.