Sinistrofobija (4. deo)

- Ćao, ja sam Savatije. Ili samo Sava, ako ti je tako lakše.

Malo se trgla, jer nije očekivala da joj se neko tako direktno obrati usred modne revije. Ali brzo se sabrala i nasmešila:

- Ja sam Rozalija, ali ako je lakše, samo Roza.

I Milivoje joj se predstavio. Prilikom sledećeg seta preglasne tehno muzike – a srećom, takvih je bilo na svakih pet minuta – izložili smo joj osnovnu ideju i predložili joj da nam se prirdruži. Pristala je drage volje.

Na isti način smo sakupili još troje ljudi koji su nam delovali podobno i ispostavilo se da ni kod jednog od njih nismo pogrešili. Sada nas je već bilo previše da bismo mogli da stojimo zajedno na sred ulice, a da ne izazovemo radoznalost drugih ljudi, a među njima i radikalnih desnorukičara. Morali smo da promenimo ambijent.

Moj stan, iako mali, bio je dovoljan da se svi smeste, a neki i udobno. Rozi sam prepustio svoju radnu stolicu koja je bila nedavno tapacirana. Ostali su posedali, neko na neudobni trosed koji je jedva smeštao dvoje – već posle prve posete prijatelja, na proslavi useljenja, shvatio sam da su me prodavci prevarili – neko na pod.

Prvi je progovorio Konstantin, za prijatelje Kole, simpatični debeljko smeđe kose i rumenog lica:

- Ljudi, za svojih trideset godina života nisam video ništa luđe. Da neko nekoga progoni samo zato što ne piše istom rukom kao i on... pa to je strašno.

Marinela, za prijatelje Nela, dodala je, svojim dubokim, skoro muškim glasom koji nikako nije išao uz njenu krhku građu i tople plave oči:

- Mene je komšija ucenjivao. Tražio je seks u zamenu za ćutanje.

- Pa šta si uradila?

- Šta bih uradila, odselila sam se.

Svi smo bili oduševljeni ovim hrabrim potezom naizgled nejake ženice. Palo je i nekoliko glasnih usklika odobravanja. Nela je nastavila:

- Šta sam drugo mogla, ljudi, pa vi niste svesni koliko taj čovek puta dnevno može... ono nije čovek, ono je životinja. Nisam imala ni snage ni vremena ni za šta drugo.

Umešao sam se, da se priča ne bi pretvorila u kuknjavu i jadikovanje nad našim neveselim sudbinama:

- Izvinjavam se što prekidam ovu tužnu priču, ali dajte da porazmislimo o tome šta nam je činiti. Ne vredi nam da žalimo nad prošlošću – promenimo budućnost!

Ponekad bih i samog sebe iznenadio ovakvim i sličnim instant političkim parolama. Međutim, ovog puta ona je i te kako bila na mestu. Nije bila u pitanju tipična prazna priča politikanata, ili neka od njihovih propagandnih floskula na koje smo toliko navikli da smo prestali i da ih primećujemo.

Svi su bili saglasni sa idejom da moramo nešto da uradimo, ali smo bili tanki sa idejama šta i kako. Nabacivali smo nasumične predloge ne bismo li inspirisali jedni druge. Ali, nije išlo. A onda sam se setio rakije deda Stanoja.

Pogledajte još

Ostavite komentar

Vaša e-mail adresa neće biti postavljena.