Osmeh uprkos katastrofi

SC Šumice

Ovde smo naleteli na preko 100 volontera koji prave lance da bi uneli sve namirnice, odeću, higijenska sredstva i hranu, kao i na desetine ljudi koji se slivaju ka ulazu i donose šta je ko mogao.

Kad se uđe unutra, na hodniku se nalazi sto sa 3 zdravstvena radnika i medicinskim zalihama koje mogu da zatrebaju ljudima koji su ovde smešteni, a u velikoj sali su smešteni ljudi.

Oko 150 ljudi se nalazi u Šumicama, ali niko ne sedi besposlen, rade, pomažu, organizuju, kažu, bolje se osećaju ako i oni nešto urade.

I pored katastrofe koja ih je zadesila, ovi ljudi i dalje nalaze razlog za osmeh.

Svetozar je ovde sa majkom koja je invalid, decom i ženom koja je skoro operisana, a zatekli smo ga kako se igra sa decom i smeje.

"Nemojte mi se čuditi što se smejem! Zašto bih plakao kad smo izvukli žive glave? Svi smo dobro, hvala bogu, porodica i prijatelji su se izvukli, a za stvari ćemo lako. Pomoći će država i dobri ljudi, kao i sad."

Nisu sigurni gde će posle, ni kako će, ali se ne žale, već samo žele da se što pre bace na posao da vrate svoje živote u normalu.

A deca ko deca, trčkaraju okolo, igraju se, njima je sve ovo pustolovina. "Došli su po nas čamcem, pa smo bili u hotelu, a voda je ovooolikaaa" kaže mala Jelena dok se diže na vrhove prstiju kako bi nam bolje objasnila.

Nakon SC Šumice, svratili smo u opštinu Voždovac, gde na stepenicama ljudi prave lance i unose vodu koju donose stanovnici opštine. Voda se ovde skuplja, a posle ide gde je najpotrebnija.

A evo ga i dokaz da život ne staje - dok se sa jedne strane unose potrepštine, na drugoj se održava venčanje.

Atmosfera je odlična, organizovani su i rade "punom parom". U opštini imaju 64 volontera, barem su toliko uspeli da popišu, mada novi stalno pristižu i ne mare za spiskove.

"Samo želimo da pomognemo onima koji su izgubili sve, sa ono malo što mi možemo da učinimo" rekle su nam devojke koje pomažu pri razvrstavanju stvari za decu.

Karaburma

U studentskom domu na Karaburmi se nalazi oko 90-oro ljudi, od čega 30-oro dece. Studenti koji stanuju u domu su se organizovali čim su čuli da će im Obrenovčani doći, tako da ljudima koji ovde borave ništa ne fali.

"Žene se kupaju u našim kupatilima u ženskoj kuli, muškarci idu u mušku. Svi mi koji živimo ovde u domu pomažemo koliko ko može. Oni koji spremaju ispite uče, a kad prave pauzu, dođu ovde da pomognu gde treba."

Tamara je ovde sa roditeljima, sestrom, tetkom i sestrom od tetke. Po njih su išli čamcima, jer žive na drugom spratu stambene zgrade, i nisu mogli drugačije da izađu. "Cela porodica mi je ovde, svi smo bezbedni, i srećni smo jer smo čuli smo da voda još nije došla do našeg stana." kaže nam ona, ali su joj ipak navrle suze na oči - zabrinuta je za drugaricu koja je ostala zarobljena u svojoj zgradi.

"Ovde sam sa troje dece i ženom. Da ono jutro nisam ustao u 5 kako bih krenuo na posao, ko zna šta bi bilo sa njima... Mnoge je bujica uhvatila na spavanju. Ali mi smo sad svi ovde, dobro smo, samo to je bitno, za ostalo ćemo videti." kaže nam Slobodan.

Svi imaju sličan stav, suze neće pomoći ni njima ni njihovim porodicama. Samo moraju da paze da ne zapadnu u apatiju, i izvući će se iz ovoga.

Obrenovčani neprekidno naglašavaju koliko su zahvalni vojsci na brzoj reakciji i požrtvovanosti i volonterima na pozitivnom stavu i pomoći.