Istorija za ponos: „Elektro-Makiš“ – svetla tačka prošlosti

Polaganje kablova preko Dunava za dalekovod Zemun-Pančevo, 1936. godine

Usitnjenost, izolovanost i individualnost izvora energije karakterisali su srpsku elektroprivredu neposredno nakon Prvog svetskog rata. Pokrivane su samo lokalne potrebe naselja u kojima su se energetski izvori nalazili. Tako su, recimo, u Beogradu gotovo svi hoteli, banke, štamparije, železnička stanica, mnoga industrijska preduzeća, pa čak i Akademija nauka imali svoje kućne pogone za dobijanje električne energije (tzv. blok-centrale).

Tačan broj tih pogona teško je utvrditi. Koliko je to veliki broj lakše će se shvatiti ako se zna da su 142 elektrane radile nakon uspostavljanja prvog elektrosistema u Srbiji, kada je broj individualnih pogona znatno smanjen.

Iako je tridesetih godina u Beogradu podignuta termoelektrana „Snaga i svetlost“, tada elektroenergetski gigant, i ona je radila isključivo za podmirenje potrebe grada. Jedini elektroenergetski izvor koji se bavio elektrifikacijom većih regiona Srbije – Šumadije, Pomoravlja, Podrinja, Srema i drugih - i koji ih je povezivao u jedan energetski sistem, bio je „Elektro-Makiš“.

Početak na drvnom otpadu

U Beogradu, razrušenom posle Prvog svetskog rata, nedostajalo je struje, vode, građevinskog materijala... Reke došljaka sa svih strana slivale su se ka gradu u potrazi za poslom. Trebalo je obnoviti razrušene i izgraditi nove objekte i pokrenuti privredu. Drvna građa bila je preko potrebna.

Već 1922. godine, u Makišu je počela da radi strugara „Makiš“. Prerađivala je četinarske oblice dopremane sa Tare. Vlasnik šuma na Tari i makiške strugare bila je Trgovačko-industrijska banka iz Beograda.

Posao je dobro išao, radilo se i za izvoz. Za pogonsku snagu strugare montirana je polustabilna parna mašina snage 350 kW, a kao pogonsko gorivo korišćeni su drvni otpaci i pilotina. Ogromne količine pilotine bile su nepotrebne, zapremale su veliku površinu i predstavljale stalnu opasnost od požara.

S druge strane, u blizini strugare, širom vodoplavnog makiškog polja, nalazili su se dubinski bunari Beogradskog vodovoda. Crpke kojima se voda izvlačila iz njih pokretane su pomoću lokomobile male snage. Da bi se proizvela snaga od 100 kW, Vodovod je morao da angažuje čak 50 mašinista i ložača.

Preduzimljivi vlasnici strugare uvideli su da drvne otpatke mogu korisno da upotrebe, pa i zarade na njima. Problem viška strugotine rešen je time što je 1924. godine podignuta elektrana koja je kao pogonsko gorivo koristila strugotinu, a električna energija dobijena na taj način počela je da pokreće vodovodske crpke.

Aca Tadić je ostavio neizbrisivi trag u srpskoj elektroprivredi

„Elektro-Makiš“
Obe strane, i strugara i beogradska opština, imale su znatne finansijske koristi. Hroničari toga doba zabeležili su da je opština na ovaj način godišnje štedela oko tri milina dinara, a strugara je pretvaranjem bezvrednog drvnog otpada u električnu energiju prihodovala gotovo dva miliona dinara.

Električna energija proizvedena u strugari plasirana je u neposrednu okolinu, po ceni koja je bila niža i za 50 odsto od tadašnje tržišne cene. Zahvaljujući tome, ovaj pogon je lako nalazio kupce. Zabeleženo je da je čitava beogradska okolina tražila ovu, jeftinu električnu energiju.
Za kratko vreme poslovi energetske prirode u okviru strugare razvili su se toliko da je ubrzo došlo do njihovog izdvajanja u samostalno preduzeće. Tako je 1930. godine formirano novo preduzeće „Elektro-Makiš“.

Osim snabdevanja energijom bunara vodovoda, „Elektro-Makiš“ je započeo elektrifikaciju i okolnih naselja: Čukarice, Žarkova, Rakovice, Kneževca i Železnika, pa se tu razvila i beogradska industrijska zona.

Pored toga, firma je počela da razvija mrežu dalekovoda za prenos električne energije na veće udaljenosti. Prema podacima iz 1945. godine, na celoj teritoriji Srbije, uoči rata, bilo je ukupno 559 kilometara dalekovoda svih naponskih nivoa. Od toga, samo na područje „Elektro-Makiša“ otpadalo je više od 400 kilometara.

„Elektro-Makiš“ je izveo i prvo polaganje rečnih kablova u Srbiji, i to 1929. godine, polaganjem visokonaponskog kablovskog voda u korito Save. Tako je elektrificirano 26 naselja južnog Srema.

Termoelektrana „Vreoci“
Ohrabren ovako uspešnim poslovanjem „Elektro-Makiš“ je 1931. godine pustio u pogon novu termoelektranu, „Vreoci“, snage 12 MW. Stara elektrana u Makišu stavljena je u rezervu, ali je prethodno bila povezana dalekovodom sa elektranom u Vreocima, pa su potrošači bili snabdevani iz tog novog izvora energije.

Kako bi elektrana poslovala na optimalan način, još pre njene izgradnje, kupljeni su rudnici u Baroševcu i Junkovcu. Tako je stvoren moćan elektroenergetski izvor na rudnicima uglja, što je omogućilo proizvodnju jeftine električne energije. Šireći se dalje po čitavoj šumadijskoj oblasti, svi veći gradovi u Srbiji bili su snabdevani iz jednog izvora i povezani u jedan elektroenergetski sistem.

Tokom narednih godina, zahvaljujući izuzetno veštom rukovođenju, „Elektro-Makiš“ je iz ekonomske krize izašao gotovo neokrnjen, bez velikih kolebanja u proizvodnji i potrošnji električne energije.

Ako bi se proizvodnja električne energije predstavila indeksom 100, onda je 1936. godine indeks te proizvodnje u Jugoslaviji iznosio 83, a u „Elektro-Makišu“ 135. Dok je prosečna cena električne energije u Srbiji 1939. iznosila 3,16 dinara po kWh, na području „Elektro-Makiša“ ona je bila 0,84 dinara!

O dobrom poslovanju ovog preduzeća govore i sledeći podaci: na ukupno uloženih sedam milona dinara od strane akcionara, oni su na ime dividende od 1921. do 1940. godine primili 19 miliona dinara; bilansna vrednost imovine preduzeća uoči rata iznoslila je 87 miliona dinara, a stvarna više od 200 miliona; upošljavano je prosečno godišnje od 1.500 do 2.500 radnika čija su mesečna primanja bila veća za skoro sto odsto od prosečnih u zemlji, a potrošači su dobijali električnu energiju za četvrtinu cene od prosečne u Srbiji.

Sanja Roslavcev

Pogledajte još

Ostavite komentar

Vaša e-mail adresa neće biti postavljena.