Beograd Ive Andrića

Vazduh u Beogradu pun je elektriciteta i ozona, govorio je naš jedini nobelovac Ivo Andrić o gradu u kojem je napisao najznačajnija svoja dela.

Nobelovac Andrić je dobro poznavao Beograd i Beograđane, nikad se nije preselio na Dedinje, vozio se tramvajem s domaćicama, radnicima, seljacima, đacima. Mogli ste ga sresti na beogradskim ulicama, u parkovima tokom njegovih svakodnevnih šetnji, govorio je »nije čudno da i dobitnik Nobelove nagrade šeta«, pa čak i po kiši.

Na ovakav način, kroz svakodnevicu pisca koji se pridržavao Gogoljevog saveta da »treba pisati da je rečima tesno, a mislima prostrano«, zaljubljenik u književnost Jovo Anđić u okviru Dana evropske baštine, govori o Beogradu i podseća da su ovim gradom nekad koračali Branisalv Nušić, Danilo Kiš, Dositej Obradović, Miloš Crnjanski.

Akcija »Književni vodič kroz Beograd« dobra je prilika da se prisetimo ljudi koji se nisu rodili u najnovijem i najskupljem džipu, onih koji su umeli da se organizuju i bez mobilnih telefona – Beograđana koji nisu mogli bez dobre knjige, pozorišne predstave, izložbe, svih onih koji su lepo živeli i bez luksuznih tržnih centara.

Beograd u čijim su hotelima i kafanama sedeli književnici, polako nestaje i »Književi vodič kroz Beograd« odlična je prilika da saznamo da su u beogradskim kafanama i restoranima umesto novokomponovanih poslovnih ljudi i političara, nekada sedeli ljudi sa mnogo više duha, ljudi koji su znali da se novcem ne može sve kupiti.

Priču o Andriću i Beogradu započinjemo na Andrićevom vencu broj 8, gde je Andrić živeo sa suprugom Milicom Babić od 1958. do 1975.

Pisac je, kako kazuje Anđić, imao skoro rutinski radni dan: posle buđenja je radio gimnastiku, doručkovao bi, šetao do Tašmajdanskog parka, Kalemegdana, Narodne biblioteke, Ade Ciganlije, radio, sretao se s prijateljima, pratio na televiziji vesti i sport.

(old_image) Jedna gospođa priča, kako je kao devojka često sretala Andrića u njegovim šetnjama Beogradom.
- Znali smo da je pisac, ali nismo pridavali neku posebnu pažnju tome - kazuje sada skoro u čudu.

Žitelji ondašnjeg Beograda pamte Andrića kao malo namrgođenog čoveka, ali ipak čoveka vedrog duha.

U hotelu "Moskva" na Terazijama, pre Drugog svetskog rata skupljali su se umetnici i književnici: Sima Pandurović, Josip Kolar, Miloš Crnjanski, Stanislav Vinaver. Ivo Andrić je često svraćao u restoran hotela "Moskva" na ručak ili da popije slabu kafu, s vodom i ratlukom sa orasima.

Andrić je skoro svakodnevno svraćao i u "Prosvetinu" knjižaru na Terazijama, da pročita novine, pogleda knjige...
- Ovo je bilo mesto na kojem su ga čekali i njegovi čitaoci - kaže vodič kroz književni Beograd Jovo Anđić i žali što nikad nije imao priliku da upozna Andrića.

Beograd Ive Andrića bila je i Srpska akademija nauka i umetnosti, Kalemegdanska tvrđava, gde je razmišljao, ali i gledao košarkaške utakmice. Andrić je bio član Sportskog kluba Crvena zvezda i, kako Anđić kaže, redovno je uplaćivao članarinu.

Svoja najbolja dela "Na Drini ćuprija", "Travnička hronika", napisao je tokom Drugog svetskog rata u Prizrenskoj ulici broj 7 u stanu svog prijatelja Brane Milenkovića, gde je živeo od juna 1941. do novembra 1958.

Sam je priznavao da za uspešan književni rad ima da zahvali činjenici da nije bio u diplomatskoj službi. Anđić nas podseća na Andrićeve reči da je ratne godine pokušavao da preživi i ostane čovek. Odbio je ponudu da sarađuje s okupacionim vlastima, govorio je da “pisac u ratu sme da osvane samo u čitulji”, šetao je po Kalemegdanu i gledao bombardovanje s krova zgrade u kojoj je živeo.

(old_image) Beograd Ive Andrića bio je i Topčiderski park i Ada Ciganlija koju je zvao “bokokotorskim zalivom Beograda” ali i sve ono što čini neponovljivi duh Beograda.
Dečak rođen u Docu kod Travnika, koji “nije uspeo da izbegne nijednu nevolju siromašnog detinjstva”, mladić koji je mogao ispred jedne sarajevske knjižare samo da gleda korice knjiga i zamišlja šta unutra piše jer nije imao novca da kupi knjige, obeležio je mnoga mesta na prostoru bivše Jugoslavije i, što je najvažnije, uticao na živote mnogih ljudi.

I nemojte misliti da su putnici kroz književni Beograd samo već vremešne gospođe. Jedna od putnica je i Mina, apsolvent svetske književnosti na Filološkom fakultetu, koja nam priča da svetska književnost ne postoji u sistematizaciji radnih mesta.
- Ne možemo da predajemo ni srpski jezik i književnost, ni engleski jezik u školama. Žalili smo se u Narodnoj kancelariji - priča nam Mina, dok njena drugarica, koja je već završila svetsku književnost, dodaje da ih “radno mesto čeka u nekoj trafici”.

Nadamo se da, ipak, neće biti tako i da će i pored svega u ovoj zemlji jednog dana svi ljudi biti na pravom mestu, a i da ćemo moći posećivati Spomen muzej Ive Andrića, koji je trenuto zatvoren zbog rekonstrukcije.

Ovog proleća i leta, Anđić je tokom četiri meseca, od maja do kraja avgusta, jednom nedeljno, vodio Beograđane i goste Beograda u dvočasovna razgledanja životnim i stvaralačkim tragovima Dositeja Obradovića, Branislava Nušića, Iva Andrić i Danila Kiša.
Plan je da se sledeće godine ovom spisku pridruže i Isidora Sekulić, Miloš Crnjanski, Đura Jakšić.

Tekst: Danijela Tadić
Foto: Saša Džambić