Pozovi Hitnu, ali samo ako UMIREŠ!

Bio je petak uveče kad su bolovi počeli...donji stomak, mislila sam da sam se samo prehladila... Al' nije, ne boli prehlada toliko da poželiš da se onesvestiš. Pozvala mi je drugarica hitnu, iz hitne kažu da je upala bešike, i da neće samo za to da dolaze.

Dobro...celu noć sam trpela užasne bolove, nisam mogla oka da sklopim, povraćala svaki put kad se bol naglo, probadajuće pojača. Ujutru smo opet zvali hitnu. Opet su pokušali da kažu da je upala bešike, ali sam im rekla da nema temperature, i da ne peče pri uriniranju. Pa dobro, rekoše, ne možemo pored saobraćajnih nesreća i infarkta, da jurimo zbog ženskih problema. Ali, nisu "ženski problemi"... tuut - spuštena slušalica.

11h Niko me ne sluša.
Pozvali opet, kažu možda ce doći da daju nešto protiv bolova. Daju mi još jednu "stručnu" dijagnozu - preko telefona, bez da me pitaju za sve simptome - kažu kamen ili pesak krenuo iz bubrega... Kažu mi da stavim šećer na koren jezika da bi prestala da povraćam i da pijem čaj od nane.

12 30h
Dolaze konačno, daju injekciju, al odbijaju da me voze u urgentni - danas je subota, Urgentni je dežuran- kažu da nije njihov posao da me voze i kažu mi da će injekcija kratko trajati, da mi je bolje da odem u Gradsku bolnicu, tamo će me primiti. Kako ću ja do tamo, nije njihov problem.

Nekako nalazim prijatelja koji nema pametnija posla, i odlazimo u Gradsku...

13 20h
Bolovi počinju opet istom snagom, samo pola sata nakon sto sam dobila injekciju. U Gradskoj se šokiraju - šta ja tamo tražim? Oni nisu dežurni, tj, dežurno im je samo ginekološko. Svejedno me njihov ginekolog pregleda - kaže, nije problem ginekološki, idite u Urgentni. Mene bol probija, od sredine donjeg stomaka, skroz do kičme, kao da mi neko zabada užareni rapir iznova i iznova ga uvrćući...ne mogu da prestanem da povraćam, ne mogu da ustanem...medicinska sestra i prijatelj me odnose do kola.

14h
Odlazimo u Urgentni. Izgleda zastrašujuće. Gomile ljudi na kolicima uz zidove, jauču, krvare, umiru...niko ni da ih pogleda.

Stigli smo. Molim za nešto protiv bolova, kažu ne može, maskiraće problem. Prima me hirurg. Ispipa mi stomak, izgnječi ga, ko testo, pita me za temperaturu i mokrenje - da, i on misli da je upala bešike - ne, nemam temperaturu, ne peče me dok uriniram, idemo dalje? Onda me pita dal imam kamen u bubregu (ma, kao da se nešto ponavlja). Ne, nemam. "A da li imate menstruaciju?" Ma, ozbiljno, ljudi, jel znate nešto drugo da pitate kad dodje žensko sa bolovima?

Nema on pojma šta mi je. Kaže da dam urin i krv, pa da dođem sa rezultatima. Nisam sposobna da stojim, pa me vozaju na kolicima. Drugarica mi pomaze da se odvučem do wc-a, da pokušam da napunim čašicu - od 23h u petak povraćam, a ne jedem i ne pijem jer ne mogu. Bol je sve gori. Kažu mi da sam dehidrirala, ali ne mogu još da mi daju infuziju.

15h Analize gotove
Vraćam se kod hirurga - nije isti hirurg, a očigledno ne komuniciraju međusobno, pita me ista pitanja, gnječi mi stomak, ponovo, iste pretpostavke, u tačku - upala bešike, menzis, kamenje u bubregu, plus, jedan dodatak - porfirija.

-

Ipak zaključuje da nije ništa od toga, i šalje me na ultrazvuk. I dalje nemam temperaturu, al su napadi takvi, da su mi oduzeli svu snagu - tresem se kao list, usne su mi plave.

15 30h
Gotov ultrazvuk, ulazim opet u ambulantu br.2 Urgentnog centra, nije tu nijedan od dva hirurga koji su me prethodno pregledali, vec je tu treći. I, ne, ni ovaj ne razgovara sa kolegama. Opet ista pitanja, iste pretpostavke - upala bešike, menzis, bubrezi. Opet me je ugnječio. Kaže, treba mu rendgen.

Jedva stojim za rendgen. Ne mogu da se ispravim od bolova, nego me prijatelj i prijateljica vuku tamo vamo.

16 30h
Konačno me opet prima hirurg, i, o iznenađenja, opet nije isti. Dakle, četvrti po redu. Ovaj me samo pita gde boli, kaže da nema ništa na rendgenu, i kaže mi da imam upalu bešike. Ammm...a kako, kad su trojica to otpisala? "Ti se sa mnom raspravljaš, nevaspitanje, ja sam primarijus ovde,...njanjanja..." Naduveni drkadžija sa malim penisom. Treba mi infuzija, ali mi kažu da moram da odem u Zemunsku bolnicu. Nešto mi zvuči nelogično, al odlazim...ionako nemam više snage ni da dišem. Prijatelji se svađaju sa lekarima, a ja samo želim da umrem...boli užasno...

17 20h
Stižemo u Zemunsku. Ovde su finiji. Sestra mi odmah dovozi kolica, smešta me u njih i uvodi me kod hirurga. Dajem im sve nalaze iz Urgentnog centra, čim su videli da piše da imam upalu bešike, ustanovili su da ovi iz Urgentnog nemaju pojma, pa da moraju da ponove sve testove. Htela sam da se ubijem. Prvo me je pregledalo dvoje hirurga, pa su me poslali da opet vadim krv i da dam urin... S obzirom da sam dehidrirala, bilo je malo teže...krv mi je bila gusta kao majonez, a urin taman kao krv. Morali smo mi da nosimo moje tečnosti u laboratoriju. Taj sprat je grad duhova...nigde nikog. Moja prijateljica je otišla do vrata laboratorije i pokucala, otvorio je nadrndani lik, i rekao kako ćemo cekati 40,45min, jer on ima suviše posla, a tim hodnikom samo što se nisu kotrljali oni žbunovi iz western filmova. No, nema veze, čekali smo.

18h
I dalje odbijaju da mi daju infuziju, ili bilo šta za bolove, iako mi neprestano idu suze od bolova, iako se nekontrolisano tresem i, i dalje povraćam.

Vraćamo se do laboratorije, čovek pita što smo se vratili. Kažemo da je prošlo tih 45 min, na šta on pokazuje na prazan prostor svuda oko nas, "Zar ne vidite da sam zauzet???" Ammm...da. Suviše me boli da se raspravljam, prepuštam prijateljima da se staraju o svemu. Nekako izvuku oni rezultate od njega.

Vraćamo se do hirurga, tamo pored njih dvoje čeka i urolog. Opipava mi bubrege, udari tako da, iako me do tad bubrezi nisu boleli, tad su počeli...Kao da svi ljudi sa medicinskog fakulteta znaju samo tri dijagnoze kad dodje žensko sa bolovima u donjem stomaku. Menzis, bubrezi, bešika...plače mi se...najzad su shvatili da ne mogu više da izdržim, jer skoro padam u nesvest, pa su se smilovali i dali mi makar kesu infuzije. Ugrejala me je.

20h
Rešili su da me pošalju na još jedan ultrazvuk. Misle da su ovi iz Urgentnog to nekako sjebali. Bila sam na još jednom ultrazvuku. Isti rezultat, verovali ili ne. Kakav šok...

20 30h
Ni ginekolog iz Gradske bolnice izgleda ne ume da radi svoj posao, jer me šalju kod ginekologa.

23 20h
U životu me niko nije onako grubo dotakao. Da su me silovali na ulici, na kamenju, bolje bi mi bilo. Dvoje ginekologa, dvaput su me terali da se skidam i oblačim, dvaput su mi stavljali onaj štap da me snime iznutra, ali toliko grubo, toliko nasilno, toliko bezobzirno, da mislim da se sa leševima mrtvih životinja lepše i nežnije ophodi... uspeli su nezamislivo - pogoršali su mi bol, a prijateljica koja me je ceo dan pratila sa pregleda na pregled, je morala da izađe, nije mogla da podnese da gleda kako me mrcvare.

Vracam se nazad kod hirurga. Kaze da ginekolozi nisu nasli ništa. Odlučuje da me pošalje na jos jedan rendgen. I dalje je bol nesnosan, i samo želim da prestanem da postojim, da prestanem da drhtim, da povraćam, želim da budem sposobna da se sklupčam u ćosku, pa makar crkla u bolovima, da sačuvam makar malo dostojanstva.

00 15h
Nakon vise od 24h užasavajućeg bola, rešili su da me zadrže u bolnici na posmatranju. Da prevedem - I DALJE NEMAJU BLAGE VEZE ŠTA MI JE! Ali, to me više ne dotiče, poslali su moje prijatelje kući, a mene stavili u sobu i stavili mi četiri kese na infuziju - jedan antibiotik, dve kese da me hrane i jedna, divna kesa sa novalgetolom...zaspala sam čim je počeo da deluje...

Epilog priče
Ova žena je pretrpela užasne bolove, torturu i bezobrazluk zaposlenih u zdravstvu. Nakon 4 dana su je otpustili iz bolnice, i dalje bez dijagnoze. Najveći strah joj je, kaže, da će se bol vratiti, i da će ponovo morati da prođe kroz ovaj pakao.

Ponekad jedan nesavestan lekar može da vam zagorča život... sa druge strane, znamo da nisu svi takvi, neki su odgovorni ljudi, koji saosećaju sa pacijentima, i glavni cilj im je da pomognu. Naša sagovornica, nažalost, nije na njih naletela.