Kako Srbija tretira decu genije: Virtuoz na klaviru radi u magacinu!

Deca geniji svuda u svetu imaju zagarantovano zaposlenje, prestižni univerziteti se otimaju za njih, kad reše da rade kao predavači, škole se utrkuju koja će im pružiti bolje uslove. Kod nas pak, nije tako. Mi smo seli sa našim “majstorom za dirkama” Đurađem Ostojićem, koji iza sebe ima nebrojene nagrade, prva mesta na međunarodnim takmičenjima i turneje, da saznamo kako je počeo, i gde se nalazi sada nekadašnja mlada nada pijanizma.

Muzički genije
Deca uglavnom počinju da se bave muzikom od pete godine, međutim njegov talenat je otkriven malo kasnije.

Usledilo je testiranje od strane privatnih mentora, i, sa osam godina je njegov mentor Toma Mijatović, ustanovio da ima posla sa muzičkim genijem. Neverovatnom brzinom su pripremili program za prijemni u muzičku školu.

Taj program je u tolikoj meri fascinirao komisiju, u kojoj je bila i prof. Marija Tasovac, da ne samo što su ga primili, već su rešili da je suviše napredan đak za prvi i drugi razred, pa su ga upisali direktno u treći.

Samo godinu dana kasnije je imao prvi solistički nastup u Velikoj sali Kolarčeve zadužbine, dok inače najbolji učenici muzičkih škola tek u trećem razredu srednje imaju priliku za ovakav nastup.

"Moj klavir je moja Meka, zato nikad nisam imao tremu. Sećam se tog prvog velikog javnog nastupa, nisam se preslišavao, već sam pred izlazak proverio šlic, pertle, i plašio sam se da ću se saplesti o kablove."

Nakon tog koncerta, krenule su turneje i takmičenja. Sa 12 godina je imao turneju po Americi, gde je u Pensilvaniji, Baltimoru i Vašingtonu održao ukupno 18 koncerata. Bio je najmlađi izvođač Geršvinove “Rapsodije u plavom” sa orkestrom, sa samo 13 godina. Nakon toga je usledilo izvođenje po najvećim koncertnim salama Francuske, Italije, Nemačke…

Išao je na master klase kod vrhunskih svetskih pijanista, osvajao prve nagrade na međunarodnim takmičenjima. Od takmičenja je odustao na drugoj godini studija, kad se prvi put susreo sa profesionalnom sujetom predavača.

“Kad na maestralno odsviranom koncertu dobijete tri desetke, i jednu šesticu, koja je tu samo da bi pokvarila prosek, onda znate da greška nije vaša.” kaže nam Đurađ.

Sa fakulteta je izašao sa 23 godine, sa željom da se bavi poslom predavača. “Posao pedagoga me je privlačio, volim rad sa decom, uživam u druženju sa mladima, a za svaki čas se pripremam i više nego oni. Učim njihov program, ne želim da samo suvoparno čitam iz knjige.”

Sve je to lepo, ali čemu u Srbiji služi diploma?
Već sa 23 godine je dobio da menja profesorku u muzičkoj školi “Davorin Jenko”, gde je ustanovio da nije pogrešno odabrao. Rad sa decom ga je oduševljavao.

Nakon samo 6 meseci rada u ovoj školi, dobija poziv za vojsku. Odlazi da služi, i po povratku se prijavljuje na Biro.

Na evidenciji Nacionalne službe za zapošljavanje je proveo 4 godine i 7 meseci. Za to vreme su mu pronašli jedan posao - u magacinu.

“Sreća pa nisam samo čekao na njih. Od kako sam završio fakultet, bavio sam se svim i svačim, a najmanje muzikom. Radio sam kao šanker, serviser kompjutera, kao operater u internet kafeu, menadžer tattoo studija, i, do skoro, kao magacioner.”

Od svog posla ne odustaje, ali kako kaže, javljanje na konkurse za nastavnike i profesore u muzičkim i osnovnim i srednjim školama je besmisleno. “Konkursi su redom namešteni. Kad vam osnovna škola u Kraljevu osim diplome, potvrde o neosuđivanosti, potvrde o radnoj sposobnosti i još deset papira, traži i sertifikovano poznavanje slovenačkog jezika na drugom nivou, s tim da sertifikat dolazi od Filološkog fakulteta… pa, znate koliko je sati.”

Danas iza sebe ima zavidnu muzičku karijeru, ali nema posao u struci, a ni nadu da će ga u skorije vreme naći. I mada se ne bavi svojim poslom, zarađuje držeći deci privatne časove klavira. Ipak nije izgubio dodir sa umetnošću - radi kao model za slikare i vajare na Likovnoj akademiji

Pitate se kako prolaze deca geniji u Srbiji? Ne prolaze. Oni koji nemaju veza ovde, beže u inostranstvo, gde ih dočekuju širom raširenih ruku. Ostali pomalo mazohistički ostaju ovde, znaju da neće biti bolje, ali ovo je njihova zemlja, ovde su pustili korenje, raširili grane, i ma koliko im kolevka bila nakazna, oni ne žele da je napuste.