PROVELA SAM DAN U URGENTNOM CENTRU: Prebijanje žena je i dalje u modi u Srbiji
Moram da priznam, neki od pacijenata dolaze jer su zaista bolesni, imali su nesreću i povređeni su, dok drugi, uglavnom oni najglasniji, najmlađi i najuplašeniji, dolaze zbog panike... I da bi potresli roditelje.
Tu su naravno i "povređene" supruge. Dovuku muža jer im "nije dobro", verovatno da bi provele neko vreme sa njim i naterale ga da im pravi ugođaj kasnije kod kuće, a onda ih vidite kako jedu "kao mećava" na klupici u parku dok čekaju da ih doktor prozove. Naravno, posle jela moraju i da zapale cigaretu. Svako kome zaista nije dobro i došao je na skener glave, verujem da ne bi cigareta ni pala na pamet... Ali, dešava se...
Nažalost, ovo je samo početak. S obzirom na to da sam gotovo ceo dan provela u ovoj prometnoj bolnici, uspela sam da potvrdim onu staru "sto ljudi, sto ćudi".
Jedna starija žena, sa povredom rebara, sedela je u miru i tišini i čekala da čuje kako je pozivaju da uđe u ambulantu. Bila je sama. Njeno ćutanje bilo je prekinuto kada je videla čoveka u uniformi policajca. Kažem "u uniformi policajca", jer tu osobu ne mogu da okarakterišem kao pripadnika policije. On je došao sa bratom koji nije bio mnogo povređen.
Žena je, oduševljena time što je videla "pripadnika policije" počela da se žali na to kako je pretučena, da godinama trpi zlostavljanje, da njena kćerka strahuje za svoj život i za život svog sina, da su redovno žrtve maltretiranja... Plačnim glasom opisivala je muke koje preživljava svakoga dana, a "policajac" ju je nezainteresovano slušao, a potom rekao da nije na dužnosti i da ne može da joj pomogne. Zaista ne mogu da razumem to. Da li bi da je bio svedok ubistva ignorisao taj događaj jer nije na dužnosti? Smatram da lekar, policajac, pa čak i novinar, nema radno vreme! To nije profesija, to je život. A život nema radno vreme. On je konstantan, uvek se događa.
Na veliku žalost, ovo nije bila jedina osoba koja je tog dana bila žrtva nasilja. Žena sa slomljenim nosem i krvavom majicom, kao i svi, čekala je u redu. Kako bi joj brže prošlo vreme, pričala je telefonom i opisivala kako je zadobila povredu. Njen partner ju je pretukao. Po njenoj reakciji, rekla bih da to nije prvi put. Bila je veoma sabrana, smirena i nije izgledala izgubljeno. Tačno je znala gde, u koju ambulantu i zbog čega baš tamo treba da ide. Dok je pričala telefonom više puta je ponovila, meni, veoma jezivu rečenicu: "Ma neću da ga prijavim, šta bezveze da ga hapse, samo me je malo pretukao".
Da li i pored svih kampanja protiv nasilja, nasilja nad ženama, nasilja nad muškarcima, decom, zlostavljanja svih vrsta, ona i dalje nema svest o tome?! Što me još više plaši, znam da nije jedina.
Jelisaveta Popov