INTERVJU:Zvonimir Đukić – Đule

Sa frontmenom jednog od najpoznatijih bendova sa ovih prostora uvek ima o čemu da se priča. Vredno rade, vežbaju, snimaju, spremaju se za nastupe. Nakon MTV nagrade, velikog koncerta u Areni 2007. godine i novog albuma "Lavirint", sprema se još jedan spektakl, koji je i bio neposredan povod za ovaj razgovor.

Od poslednjeg puta kada smo razgovarali, najbitnije što se desilo u životu grupe Van Gogh verovatno je album „Lavirint“?
- ...i da i dalje trajemo, sa puno entuzijazma i ambicije, stvarno predano radimo.

Koliko je već vremena prošlo od kad je izdat album?
- Sedam meseci. Vreme leti...i zimi i leti! (smeh)

Već se uveliko sluša, i koliko čujem, prodaja ide odlično?
- Da, album je na naše veliko zadovoljstvo privukao pažnju publike, veliki broj novih fanova je zavolelo pesme sa albuma „Lavirint“, dosta starih fanova, naravno, ima komentare... voleli bi da to budu neke stare pesme ponovo u nekom omotu, tipa: „Kiselina“, „Puls“, „Kolo“, „Spisak razloga“. Naravno, grupa „Van Gogh“ te pesme svira i na ovoj aktuelnoj turneji, ali konstantnom kontaktu sa publikom i fanovima, uvek im kažemo da se ne bismo osećali lepo da neke stare pesme, prerađene na novi način, stavimo u novi omot i da to bude njima predstavljno kao nešto novo. „Van Gogh“ je možda poseban u tom smislu jer uvek ide dalje. Uvek imamo želju da nadmašimo sebe.

Baš zbog toga... koliko se ovaj album, po tvom mišljenju, razlikuje od nekih dosadašnjih izdanja?
- Dosta se razlikuje. Isto kao što se svaki prethodni razlikuje stilski od onog prethodnog.

U kom pravcu ste sada otišli?
- U pravcu trenutnog senzibiliteta i potpuno iskreno kroz pesme i tekstove, koji su, ovog puta, za razliku možda od svih prethodnih, jednostavniji ali ne banalni i direktni u komunikaciji. Jer prosto, ako analiziraš, uvek je najjednostavnije i najlepše na samom početku i kada dostigneš pik karijere. Sve ovo između su kreativna lutanja, daj Bože da uvek budu. I sa te strane smo vrlo ponosni i zadovoljni jer smo nastavili sa nepisanom tradicijom – uvek idemo dalje! Različiti smo između sebe, i Srba i Cvika i moja malenkost, volimo različite stvari i uvek volimo da kažemo da kroz muziku pravimo simbiozu nekih naših osećaja i to uvek bude tako. Album „Lavirint“ je vrlo zahvalan za žive nastupe, što se i pokazalo na prethodnim koncertima. Uvek to tako ide, samo po sebi, sa novim albumom se osveže i pesme sa prethodnih albuma. Čuće ljudi na koncertu, konkretno u Beogradskoj areni 28. novembra, ponovo, nakon velikog broja komplimenata koje smo dobili za koncert u Areni 19. maja 2007. godine.

(old_image)Ono što se još razlikuje u odnosu na neka ranija izdanja jeste to da ste jedan deo produkcije radili u inostranstvu. Gde ste bili, šta ste radili, kakvo je to iskustvo za „Van Gogh“?
- Zaista veliko iskustvo! U tom momentu smo oživeli neke svoje dečačke snove da nešto uradimo u inostranstvu. Ne ono: sad pevamo na engleskom i nešto uradimo inostranstvu, nego jednostavno - ukazala nam se prilika, padne dolar, znaš, ode barel, sve ode dođavola...(smeh) i skapiraš da bi isti novac potrošio da radiš ovde negde u regionu i da odeš u jedan od stvarno najboljih studija na Zapadnoj obali.

Koliko se zaista taj posao razlikuje ovde i tamo?
- Mnogo, zaista. Prvenstveno u pristupu. Inženjer koji je radio ovaj album, uz producenta Voju Aralicu, Serđo Čavez je čovek sa zaista velikim iskustvom. On je radio sa „Linkin Parkom“, sa „Motorhedom“... zaista gomila ljudi je prošla kroz te njegove reglere. I fantastično je saznanje da na Zapadnoj obali nemaju nikakvu predstavu o tome kako se svira i kako zvuči muzika iz Evrope! Zaista, to nam je bilo fascinantno! Pa kad mu kažemo: „Serđo, jesi li čuo za ovaj bend?“ on kaže: „No...“ pa tako i za neke druge... mislio sam da se folira... Između Istočne i Zapadne obale u Americi je ogromna razlika.Ppola njih nije nikada bilo na drugoj obali, a gde je Evropa. Tako da, kad samo slušaš muziku koja je aktuelna na Istočnoj obali, ona je potpuno u opozitu od ove na Zapadnoj obali i obrnuto. Taj pristup, kako je on video i čuo muziku koju je „Van Gogh“ uradio, zaista je veliko iskustvo i za nas, od same postavke svega do krajnjeg ishoda. A kako je sve to zapravo bilo, imali smo priliku da našim kamerama zebeležimo i ovekovečimo u dokumentarnom filmu „Making of Lavirint“ koji će publika dobiti uz kartu za Arenu.

Pretpostavljam da ste sreli i neke zanimljive ljude, to je mesto gde ima različitih izvođača, producenata.
- Fascinantan je podatak da, uveče kad se završi naporan dan, a otišli smo tamo da smiksamo album i bukvalno smo celog dana u studiju, pa negde uveče hoćemo da izađemo i čujemo neki bend. Pitamo Serđa i ekipu „Gde ko svira večeras?“, oni nas gledaju i kažu da pet hiljada bendova, svako veče u Los Anđelesu svira. A Los Anđeles je ono - sedneš, pa putuješ! Putuješ od kluba do kluba, to je tamo sasvim normalno. I važi ona priča, ako bi se popeo na neku zgradu i bacio ciglu, nasumice, žmureći na ulicu, sigurno bi „koknuo“ nekog muzičara! (smeh) Daleko bilo! Ali zaista, ti ljudi koje možeš da sretneš, u samousluzi, u kafiću, bilo gde. Srba je imao par iskustava sa bubnjarima. Ali taj susret sa Donom Gilmorom, koji je vrlo povučen i tih, a dosta smo slušali o njemu, nismo ga ni prepoznali, jer neće da se slika čovek. Onda tiho uđemo u priču sa njim i dođemo do toga da je čuo za Srbiju preko tenisera, i moli za neku kartu. Kad je neki meč na US Openu ili nešto, ne može da dođe do karte! I onda saznanje da smo iz istog grada, da se znamo sa svim tim ljudima njemu je bilo fascinantno, i onda je pristao da se slika!

(old_image)

Jeste li mu nabavili neku kartu?
- Ništa aktuelno od turnira nije bilo u tom periodu, ali smo u kontaktu!

Ono što je karakteristično za bend „Van Gogh“ već godinama unazad je imidž, zanimljiv, uvek prepoznatljiv. Čak je i promocija vašeg albuma bila „svetskije“ organizovana od nekih drugih. Koliko vi kao bend osmišljavate taj imidž?
- Kad se baviš javnim poslom, a mi smo 23 godine aktivni kao bend, neminovno je da znaš puno ljudi. Mi smo uvek ostajali po strani i imali smo čvrst stav i svoju ideologiju, bez potrebe da se priklanjamo nekim modernim ideologijama i ljudima koji dođu, prođu. Uglavnom su tu bili naši prijatelji sa kojima poznanstva datiraju mnogo pre nego je većina njih ušla u to čime se sada bavi. Naravno da mi imamo svoj imput i želju kako bi to voleli da napravimo. Međutim, ne možeš sve sam i nije uputno da sve sam radiš. Postoji tim ljudi to razrade. Mi im tu i tamo dišemo za vratom i kažemo da bi moglo ovo ili ono, i onda oni kažu: „E, palite u studio i svirajte, pustite nas da radimo ono za šta smo plaćeni!“ Tako da, na kraju, sve to ispadne onako kako valja.

Potrebni su vam ljudi koji će raditi za vas, i sve to košta. Koliko u Srbiji može da se odvoji muzika od novca?
- Može da se odvoji! U poslednje vreme se spotovi ne vrte nigde... Na neke dve televizije sam video da se prave neke liste i to je ono što je potrebno za ljude koji počinju da se bave muzikom. Ali imamo tu privilegiju da novac koji zaradimo od turneje ne rasipamo na gluposti, kako bi možda neki drugi uradili, nego ulažemo u posao i u sebe. Da li će tu biti samo jedan ili tri spota, da li će biti ovakav stejdž ili onakva promocija. Odvojimo koliko nam je potrebno za život, a ostatak se ulaže u posao, jer ne možeš da zatvoriš vrata i da prepustiš stvar slučaju. Može da se odvoji, jer postoje ljudi sa smislom, prijatelji muzike koji, kada se pojave na nekom plakatu, kada podrže neki koncert, prvenstveno to rade da bi omogućili fanovima da plate zaista najnižu cenu karte, a da za taj novac vide domaći bend na zaista visokom, ako ne svetskom onda bar evropskom nivou. To je samo ta razlika. Visoki su tehnički zahtevi, naši apetiti, a sve to ima svoju cenu.

(old_image)To se videlo na prošlom koncertu u Areni, to je zaista bio jedan od najboljih koncerata neke domaće grupe kod nas. Uglavnom, čak i kada su veliki prostori u pitanju, mnogo njih kaže: ok, tu je bina, tu smo mi, izašli smo pred publiku i sviramo!
- To nije naša šolja čaja...

Opet, posle jednog takvog koncerta, treba dostići taj nivo, ali i biti bolji, u Areni koja nije ni mala. Treba je napuniti.
- Ali ljudi imaju veliko srce i želju, oni koji vole domaću muziku i kojima to godi. Nećemo da kažemo „da napunimo“, molim te, jer ja to ne volim. Napuniš tanjir, napuniš lavor, napuniš kofu... ali, ljudi dođu ako osete potrebu da razmene energiju, a jedina naša želja je da za razliku od prethodnog koncerta ovog puta nadmašimo sebe. Ne da se trkamo sa drugima, već da ljudima predstavimo jedan novi šou, novi vizuelni identitet, da se osećaju sigurnije, da im bude prijatno za zaista vrlo pristupačnu cenu. A još smo poželeli da im damo poklon DVD našeg filma. Suština je zajedno disati sa fanovima, ko što kaže pesma „Nek te telo nosi“ – na svaki njihov huk mi pravimo zvuk!

A manji prostor od Arene?
- Postojale su priče: zašto imate želju da ponovite Arenu, zašto niste otišli u neki manji prostor. Nije problem manjeg ili većeg prostora, koliko je naša želja stvarno velika da koncentrišemo energiju na jednom mestu i da ta vesela noć bude stvarno zajednički vatromet između nas i publike. Ponavljam, komplimenti koji su došli posle Arene 2007. su nas i obavezali na ono: OK, idemo dalje! Daćemo sve od sebe, napravićemo drugačije. Nikada neću zaboraviti onaj momenat kada su nam fanovi slali mejlove, kad nisu mogli da veruju da smo poštovali obećanje da ćemo im poslati na kućnu adresu poklon DVD, čak i da ne plate poštarinu. Drago mi je da nas u tome ništa nije omelo i da se niko nije javio da kaže: e ja nisam dobio DVD!

Šta je ono što sada možemo da otkrijemo pred taj koncert, osim što će verovatno i vizuelno, i po zvuku biti drugačiji i bolji od prethodnog? Čujem da ćete opet svirati duže od dva sata, da će tu biti i nekih starih hitova...?
- Samim tim da smo obelodanili datum i da smo se osmelili, prevelikom željom da se vidimo sa fanovima u Beogradu, a koji će sigurno doći i iz drugih gradova, možemo da otkrijemo osmeh i radost što će ta noć stvarno za nas biti veliki praznik i jedan novi početak. Nema tajni, sublimat svega je da će ta noć opet imati razloga da se pamti. Bend će napraviti retrospektivu kroz sve albume, nećemo ponoviti neke pesme koje smo zabeležili na prošloj Areni. Ko zna, ti dokumenti nam sada možda izgledaju smešno, ali za jedno 5, 10 godina, nije loše imati „Arenu 1“, „Arenu 2“ i da tu budu potpuno različite pesme koje će u krajnjem ishodu, kad jednom sve prestane da postoji, biti zanimljiv dokument. Snimaćemo koncert, kao i prošli put, nećemo izdavati live album. Sve to što će se dogoditi live, to će biti intimno, između nas i publike.

Ali pretpostavljam da će i neki spot proizaći iz toga?
- Naravno, uradićemo DVD, imamo obavezu prema publici i pre svega želimo da im to ostavimo za uspomenu.

Koliko je MTV nagrada promenila nešto u vašim životima, koliko vam je značila u kontaktu sa ljudima i vama lično?
- Ona je došla kao potvrda da Van Gogh zaista ima armiju fanova koji gotive dobre rifove i koji znaju da se onako baš urbano ponašaju na koncertima i koji znaju da poštuju to što im se daje. Tu nagradu smo podelili sa publikom. Jer, to sve nema smisla ako nemaš kontinuitet, ako nemaš tu ruku pruženu fanovima i ako se bahato odnosiš prema ljudima koji poštuju tvoj rad, što je često u Srbiji. Nagrada nikakav novac nije donela, samo je potvrda da je sve imalo smisla, u odricanju, posvetiti se i muzici i publici.

Kako ste na toj dodeli bili prihvaćeni, kao bend iz Srbije sa muzikom koju ste u tom trenutku imali iza sebe?
- Taj crveni tepih, ta farsa i cela manifestacija je bila fantastično organizovana. I sa te strane, veliko je iskustvo za nas da budemo deo te priče i da vidimo sa strane kako to zapravo funkcioniše. Naš temperament je takav kakav jeste, bilo je fantastičnih 6 dana zabave po Minhenu i po pivnicama. Negde skreneš pažnju tim svojim osmehom, jer, svi tamo dolaze „napičeni“, ulickani i uglađeni. Dan pre crvenog tepiha, mislim da je to bilo oko Noći veštica, našli smo onaj šešir, koji košta nešto... 4 evra, a koji je kao neki čunak ... staviš ga na glavu i svi te primete!

Razmišljate li o tome da je možda vreme i da se o vama napiše neka knjiga, biografija, o tome ko ste, šta ste prošli...?
- Pa evo, sedimo i pričamo, tu smo... Najlepša je knjiga ova koju živimo sad i koja nam se dešava. Koliko god da je, kroz ove godine koje su za nama, verovatno i koje su pred nama, bilo i slatkih i gorkih stvari, sve je to deo jedne biografije. Ja ne bih voleo za života i dok traje karijera i dok sve ovo ide kako ide da se napravi knjiga i da sad to bude nešto mnogo važno. Jer, ima mnogo važnijih i lepših stvari u životu. Mi ta iskustva delimo na bini, uživo, tu smo zbog toga i „to“ smo zbog toga! Možda će nekome pasti na pamet...

Da vas prati danima i noćima...
- Uuu, taj može da vidi svašta i da čuje svašta... Baš ovaj DVD „Making of Lavirint“ koji će publika dobiti uz kartu za koncert u Areni. Upravo ta neposrednost, kakvi smo mi između sebe i šta se to nama dešava u toku dana je po prvi put oslikana na dokumentarnom filmu kako se rađao „Lavirint“. Mislim da će izazvati zaista gotivne reakcije ljudi. Ništa tu nije namešteno, isprojektovano. To je tako „trash“ napravljeno, sa najobičnijim kamerama od 7,8 hiljada dinara, kupljenim u nekom od ovih „megastorova". Od 120 sati materijala, svakakvih budalaština, ima suza i smeha i konflikata i tuče... Ne nameštene, naravno!

Za kraj, da pozovemo opet ljude na koncert u Areni...
- Nadam se da će nas vreme poslužiti. Ali kada se vratim unazad i setim se koncerta 1999. godine u Hali sportova na minus 14, tu nas je zaista publika dirnula. I koliko ljudi je ostalo isped hale, i koliko ljudi nije imalo prilike da prisustvuje koncertu... Proći ćemo kroz sve te prostore, od Sava centra ’93. Jer „Van Gogh“ je prošao kroz karijeru zaista sve prostore! Od KST-a, SKC-a, Doma omladine, Hale spotrova, Taša, Arene... mora da postoji briga da tim ljudima bude zaista prijatno, da imaju fantastičan zvuk, dobru sliku, da budu sigurni, bezbedni i da izađu sa tog koncerta nasmejani...

Foto: Saša Džambić