Tokio Hotel
Kada u Beogradsku arenu dođe bend kao što je Tokio Hotel, scenario je vrlo izvestan. Okupiće se, s obzirom na kapacitet dvorane, veoma mali broj ljudi, i to mahom sličnog godišta, a različitost generacija se ogleda samo u slučajevima kada roditelji ili baka i deka (bilo je i toga) dovedu dečicu željnu uživanja uz svoje idole.
Sablasno je u nedelju, dvadesetak minuta pre zvaničnog početka svirke nemačke tinejdž atrakcije, izgledao prostor ispred Arene, neki su komentarisali da se više ljudi okupi na Trgu „kod konja“ pred pun sat. „Karte viška“ su se na kraju delile za džabe, cela ta slika uopšte nije neočekivana s obzirom da su za jedan takav bend koji „kači“ samo mlađu populaciju najjeftinije ulaznice koštale 2.990 dinara (!?). Nije bilo mnogo drugačije ni u samoj hali koja je ličila na zatvoreno šetalište, sa tek malo većom koncentracijom ljudi (odnosno, devojčuraka) ispred bine. Najoptimističnija procena – 2.000.
Iako jako mladi, verovatno naviknuti na takve situacije, pogotovo u ekonomski opterećenim zemljama, Bil, Tom, Gustav i Georg su poslu pristupili maksimalno, a snove dečurlije su ispunili već samim pojavljivanjem na bini. Njihovi miljenici su izašli iz jedne velike metalne lopte, a već prva numera „Noise“ je izazvala takav vrisak da se stekao utisak da je Arena sasvim solidno popunjena.
Između dva „skrima“ devojčice su ushićeno komentarisale kako je „Bil sladak“, „Tom ima divnu facu“... „Beograde, kako ste“, „Lepo je biti ovde večeras“, čulo se sa bine dok su se nizale „Human Connect To Human“, „World Behind My Wall“, „Break Away“...
Dugometražni spektakl se, naravno, nije mogao očekivati s obzirom na mladost benda i još uvek tanku diskografiju, pa je zvanični deo potrajao tek nešto više od sat vremena. Dva puta je grupa dozivana na bis, u tom delu se čula i pesma koja je u našim medijima najzastupljenija – „Through the Monsoon“. Sa scene je buktala vatra, vrelina se jako dobro osećala i na tribinama, a da bi se, valjda, sprečio toplotni udar, najgrlatije obožavateljke u prvim redovima su sa bine - polivane vodom. Još zanimljivije je bilo što su i one na isti način uzvraćale, teško da se spoj struje i vode dopao muzičarima i tonsko-tehničkoj ekipi.
Sve se završilo posle samo sat i po, a koncert je doneo očekivanu potvrdu da ovakav tip benda ne može da okupi značajniji broj posetilaca, i da je za lepšu sliku neophodan neko ko obuhvata i stariju publiku.
Zato uveliko spremamo dobrodošlicu Kleptonu, Ajdolu, Dilanu, Eltonu Džonu, Gansima...
Milan Ćunković