CSR Srbija 2019 - Brankica Janković: Važno je da građani shvate da ne treba da se plaše da prijave diskriminaciju

Color Media Communications već petu godinu za redom organizuje konferenciju "CSR Srbija 2019 – Pioniri društvene odgovornosti" posvećenu društveno odgovornom poslovanju.

Konferencija će se održati 30. maja 2019. godine, u hotelu Holiday Inn u Beogradu (Španskih boraca 74), s početkom u 9 časova.

Na otvaranju događaja prisutnima će se obratiti: Goran Trivan, ministar za zaštitu životne sredine; Regina de Dominicis, direktorica Kancelarije UNICEF-a u Srbiji i Brankica Janković, poverenica za zaštitu ravnopravnosti.

Na ovogodišnjoj konferenciji predstaviće se lideri globalne održivosti u svetu i kod nas. Govorićemo o implementaciji cirkularne ekonomije, zašto je ona važna za Srbiju? Koji su njeni benefiti? Osim unapređenja ekonomije i mogućnost stvaranja novih radnih mesta, koncept cirkularne ekonomije je neminovan, jer je ugrađen u evropske propise. Procene su da se uvođenjem cirkularne ekonomije u Srbiji mogu otvoriti nova radna mesta i povećati konkurentnost domaće privrede, naročito u sektoru reciklaže.

Broj kompanija u Srbiji koje integrišu CSR principe u strategiju poslovanja i razvijaju strateške CSR programe iz godine u godinu je sve veći. Saznaćemo koje kompanije su posvećene ispunjavanju ciljeva održivog razvoja Ujedinjenih nacija, pričaćemo na temu ekonomskog osnaživanja žena, a od članica Nacionalne asocijacije čistoće Srbije saznaćemo kako doći do čistije Srbije.

Ovim povodom, naša sagovornica bila je Brankica Janković, poverenica za zaštitu ravnopravnosti koja će otvoriti konferenciju...

Kako ocenjujete stanje ljudskih prava danas u Srbiji, gde ima prostora za pomake?
- Ovu pitanje kao i mnoga druga možete posmatrati iz ugla „da li је čaša poluprazna ili polupuna“. Dok je s jedne strane mnogo urađeno, s druge ne samo da nismo otišli napred nego se čini i da smo nazadovali. Na sreću, takvih slučajeva je ipak manje. Činjenica je da građani ljudska prava vide na različite načine, često kao nešto apstraktno što ne utiče na njihov život, jer šta nekome znači imati pravo na zdravstvenu zaštitu, ako čeka godinu dana na neki pregled ili operaciju? Šta znači pravo na rad, ako ne može da ga ostvari uprkos svom trudu koji uloži u sebe? I šta znači ravnopravnost, ako su neki ravnopravniji i dobiju neopravdane prednosti prilikom zapošljavanja, zdravstvenih pregleda i sl. Isto tako, šta znači nekome pravo na ravnopravnost, ako mu je uskraćeno samo zato što je izgledom drugačiji, kao što je nedavni slučaj naše poznate pevačice Bojane Stamenov koja je iskreno i vrlo poražavajuće govorila koliko su diskriminisani ljudi se većom telesnom težinom. Da ne govorimo o poimanju ljudskih prava građana, a posebno građanki starosti od 55-56 godina, koje kada dođu na razgovor za posao u startu budu eliminisane zbog godina.
- Iz perspektive instucije na čijem sam čelu, znam koliko truda ulažemo. Ipak, ima puno prostora za unapređenje u pogledu ljudskih prava – pre svega socio-ekonomskih, posebno prava radnika na dostojanstven rad bez diskriminacije, neselektivna pravda, jednake šanse svih, više slobode medija i profesionalnosti. Potpuno sam svesna dugog puta koji je pred nama i ne želim da to zvuči samo kao floskula, ali činjenica je da bez opšte promene društvene svesti, stabilizacije vrednosnog sistema, više društvene kohezije i napora svih teško da ćemo doći do ozbiljnijeg pomaka kada je reč o suštinskom poštovanju ljudskih prava.

Šta su najčešći zahtevi s kojima dolaze predstavnici manjina?
- Od ukupnog broja pritužbi 6% odnosi se na pritužbe po osnovu nacionalne pripadnosti i etničkog porekla. Polovina od tih pritužbi odnosi se na Rome, a evidentno je i da broj pritužbi koje se odnose za diskriminaciju po osnovu nacionalne pripadnosti iz godine u godinu opada. Najčešće su pritužbe na postupanja pred organima javne vlasti ili zbog toga što smatraju da su u postupku zapošljavanja stavljeni u nejednak položaj u odnosu na većinsko stanovništvo. Uglavnom se tokom postupka utvrdi da nije bilo diskriminacije. Jedno je reći šta je vaš osećaj koji je razumljiv – čovek kome treba posao i istinski ga traži osetljiv je i povređen kada ga ne dobije. Ponekad misli da su mu za to krivi Srbi ili obrnuto da su u većinskom stanovništvu za to krivi građani nekih drugih nacionalnosti. Činjenica je da Srbija ima dobar zakonodavni okvir u ovoj oblasti ali i da je ovo vreme puno izazova. Pitanje ravnopravnosti uopšte, a i pitanje ravnopravnosti nacionalnih manjina je previše osetljivo i mora se posebno čuvati od pogubnog uticaja političkih manipulacija. U proteklom periodu bili smo svedoci da su pojedini političari pokušavali da manipulišu osećajima nacionalnih manjina kao što je to bio slučaj sa albanskom nacionalnom manjinom na jugu Srbije. To je i opasno neodgovorno.

Koliko dobijate prijava za diskriminaciju, da li se broj povećava? Gledajući prema broju prijava, koja manjinska grupa je najugroženija?
- Može se okvirno reći da je broj pritužbi u proseku raste, što je i očekivano. Ali broj pritužbi nije jedini pokazatelj stanja jer se mnogi plaše da podnesu pritužbu zbog moguće viktimizacije i gubitka posla pre svega. Izuzetno je važno da građani shvate da ne treba da se plaše da prijavljuju diskriminaciju i da treba da strahuju oni koji krše zakone i uskraćuju ostvarivanje bilo kog prava. Najveći broj pritužbi odnosi se na diskriminaciju osoba sa invaliditetom, žena, starijih i pripadnika LGBT zajednice. Aktuelni trenutak u kome živimo i radimo , pre svega mislim na liberalni, često neregulisani tržišni koncept, dovodi do toga da na površinu isplivaju veliki problemi. I pored zakonskih odredaba koje propisuju da preduzeća sa više od 20 zaposlenih moraju da zaposle određeni broj osoba sa invaliditetom, u praksi se to ne dešava. Veliki broj firmi i dalje bira da plaća penale pre nego da zaposli osobu sa invaliditetom, a i kada je zaposli većina poslodavaca nema prostor, liftove ili toalete koji su prilagođeni osobama sa invaliditetom, ne nude mogućnost skraćenog radnog vremena, a i sam put od posla do kuće za mnoge od ovih osoba predstavlja nepremostivu prepreku. Izuzetno su ugroženi tzv. “stariji radnici”, preko 50 godina koji se doživljavaju kao manje efikasni i kao vrsta tereta. Sa druge strane, mladi ljudi koju su tek završili škole i fakultete nemaju priliku da se dokažu, jer se za posao traži iskustvo ili im se upravo “zbog te mladosti” manje veruje. Ipak, optimista sam jer nakon teškog perioda kroz koji smo prošli kao država i društvo, mnogo toga je danas drugačije i bolje.

Kakvu saradnju Vaša kancelarija ima sa nevladinim organizacijama, fondacijama i kompanijama? Radite li zajedno na projektima?
- Organizacije civilnog društva su jedan od najvažnijih partnera Poverenika za zaštitu ravnopravnosti u borbi protiv diskriminacije. Često učestvujemo na zajedničkim projektima naročito na lokalnom nivou gde Poverenik organizuje razne seminare i edukaciju. Nevladin sektor je takođe vrlo aktivan kada je u pitanju podnošenje pritužbi gde često podnose pritužbe za grupe građana pomažući im u zaštiti ljudskih prava. Kad je reč o kompanijama odavno smo utvrdili da se ekonomija ne može odvojiti od ljudi. Naprotiv, raznolikost perspektiva, talenata, znanja i iskustava, upravo predstavljaju put do uspeha u biznisu. To je bio motiv za mnoge kompanije da prihvate Kodeks ravnopravnosti koji je naša institucija izradila i koji ima za cilj da kompanijama olakša primenu antidiskriminacionih propisa. Ta saradnja je kontinuirana i vremenom se priključuje sve veći broj kompanija.

Konferencija "CSR Srbija 2019 – Pioniri društvene odgovornosti" održava se uz podršku kompanija: Vojvođanska banka, Delta Holding, Aqua Viva, Telenor fondacija, Sigma Kula - Hlorogen. GSK i AMS Osiguranje.

Teme ovogodišnjeg događaja možete pogledati na linku: http://www.color.rs/csrsrbija2019/