Mariza u Beogradu

Četvrti dan Gitar Art Festivala prošao je samo, i jedino u znaku velike portugalske dive, Marize. Sviračkim umećem možda se i ne uklapa u festival gitare, ali senzibilitetom i kvalitetom se uklapa u sve... A svirači koji je prate, uvek su na savršen način umeli da dopune njenu emociju, pa i da pokažu drugim muzičarima kako fado, instrumentalno, treba da zvuči.

Ova divna dama postala je redovan gost Beograda, i prijatelj onih koji je vole. Kaže da se u ovom gradu oseća kao princeza i da je oduševljena i prijemom i razumevanjem koje ova publika ima za ono što ona radi. I zaista, nije prošlo ni jedno njeno gostovanje bez ogromnog interesovanja, rasprodatih karata i divnih utisaka. Tako je bilo i ovog puta. Sedelo se i na prolazima, na stepenicama, gde god je bilo moguće naći malo prostora.

Ono što je ove večeri, za razliku od prethodnih gostovanja, imala da ponudi našoj publici, bila je sasvim drugačija scenografija... Dizajnirao je čuveni američki arhitekta Frenk Geri, koji je scenu Sava centra pretvorio u lisabonsku tavernu. Nekoliko stolova, sa crvenim čaršavima i svećama, i „gostima“ koji su mogli potpuno da osete Marizinu magiju, onako, izbliza... A njena energija, uklopljena sa savršenim glasom, celokupnim stajlingom i duhom Lisabona koji nosi u sebi, nešto je što vas uvek uvuče u jedan potpuno drugačiji svet.

Ovom turnejom, i novim albumom „Fado Tradicional“, Mariza se vratila korenima, tradicionalnom fadu kakav je slušala i volela još kao mala. A taverna... pa, recimo da se i kroz scenografiju vratila korenima, i počecima njene ljubavi prema fadu, u očevoj taverni...

Nije potrebno naglašavati da je, kao i uvek, izgledala kao dama, princeza, u dugačkoj crnoj haljini, i licem anđela. Nije, čini mi se, potrebno ni potencirati njene glasovne mogućnosti. Ali, i ko je hiljadu puta čuo do sada, svaki put ostane „zamrznut“ kada oseti vibracije koje ona emituje, a u stanju su da „putuju“ do svakog mesta u Sava centru. Ona peva SAVRŠENO, to je jedina prava reč koja može da opiše njen glas.

Za početak „Loucura“, i onda lep pozdrav, uz „dobro veče“ i „hvala“ na srpskom. „Dobrodošli u moju tavernu!“ i nekoliko puta ponovljeno „hvala“ za to što je volimo, prihvatamo i stalno je zovemo u Beograd.

„Rua Do Silencio“, „Desalma“, „Barco Negro“, „Rosa de madragos“... Nizala se pesma za pesmom, emocija za emocijom...

Došla je na red i pesma „bez koje koncert ne može da prođe“, „Primavera“ (poslušajte kako je to z, a zatim je otišla na petominutnu pauzu, pustivši „momke“ da odsviraju fado instrumental „Gitarada“. I opet je, kao i na ranijim koncertima, želela da sazna koliko portugalskog znamo, pa smo prevodili reči „srce“, „duša“, „samoća“, i ponavljali ime instrumentala koji smo očekivali.

U nastavku je bilo mesta i za jednu od najlepših pesama koje peva „Meu fado meu“, zatim i za „Cavalerio monge“, „Mais uma lua“, „Dona rosa“, pa i za omaž fado kraljici Amaliji Rodrigeš.

To što može da se oseti na njenim koncertima, mora da se doživi. Sigurno ne postoje reči koje bi adekvatno opisale to „čudo“ koje vam se „useli“ u dušu kada je vidite i čujete. Zato, valjda, iako je set lista često slična, iako ona izgleda uvek isto, pa čak često ponavlja rečenice koje je ponavljala i ranije, hiljade ljudi sa oduševljenjem hrli ka biletarnicama da nabavi karte za njen nastup. Tako će biti i sledeći put, u to više nema sumnje. I zato, jedini pravi odgovor na Marizino „hvala“, treba da bude „nema na čemu, i drugi put!“

Tekst: Ljiljana Zdravković
Foto i video: Saša Džambić