NINA MITIĆ: Žene žrtve nasilja treba da znaju da nisu same i da je pomoć dostupna!

Pomoćnica ministra za ljudska i manjinska prava i društveni dijalog, Nina Mitić aktivna je u mnogim sferama javnog života. Za naš portal razgovarali smo o nekim aktuelnim temama iz delokruga rada Ministarstva ali i mizoginiji i nasilju na društvenim mrežama kojima je često bila izložena.

"Neke nervira što žene imaju pravo glasa i pravo na svoje mišljenje!", izjavili ste pre godinu dana. Da li se nešto promenilo od tada?

- Da, tu sam pre svega mislila na učešće žena u politici i njihovu stalnu borbu. Kako je izjavila nekadašnja britanska premijerka Margaret Tačer, „U politici, ako hoćeš da se nešto kaže, traži to od muškaraca. Ako hoćeš da se nešto uradi, traži to od žena”. Ukoliko se osvrnemo na borbu za pravo glasa žena u Srbiji u novijoj istoriji, videćemo da je ono afirmisano kroz realne potrebe za uključivanjem žena u sve segmente društva, i da su one koje su bile aktivno uključene to činile iz svojevrsne „senke”. Još u Kraljevini Jugoslaviji je postojala svest o važnosti doprinosa žena društvenim tokovima, što se ogleda u činjenici da iako u periodu između dva svetska rata žene nisu imale pravo glasa, ono im nije bilo uskraćeno Ustavom. Između dva svetska rata postojala je čak i Ženska stranka koja je se zalagala za prava žena i za usvajanje prava glasa za žene, ali joj je 1929. godine, kada i svim ostalim političkim partijama, zabranjen rad. Nekoliko godina kasnije, osnovan je Ženski pokret, koji je zajedno sa aktivistkinjama Komunističke partije Jugoslavije, vodio aktivnu borbu za pravo glasa žena. Procenjuje se da je u partizanskim jedinicama, antifašističkom pokretu i drugim aktivnostima na različite načine učestvovalo oko dva miliona žena. U avgustu 1945. godine, na osnovu Zakona o biračkim spiskovima, žene su stekle pravo učešća na izborima te godine, a Ustavom Federativne Narodne Republike Jugoslavije, donetim januara 1946. žene su izjednačene sa muškarcima u svim oblastima državnog, privrednog i društveno-političkog života. Posle rata, žene su ušle i u sastav Vlade. Od uvođenja višestranačja devedesetih godina prošlog veka, u Vladi je danas zaista veliki broj žena na poziciji ministra. Tome je doprinela činjenica i da je Republika Srbija 2020. godine povećala najmanji neophodan broj žena na izbornim listama sa trećine na 40 odsto. Takođe 2021. godine usvojen je Zakon o rodnoj ravnopravnosti u kojem je propisano između ostalog, da je potrebno da se omogući zaposlenje 40 odsto manje zastupljenog pola u svim sferama javnih politika. Tako u Vladi danas imamo 31 ministra, od čega je 10 žena, a u Narodnoj skupštini sedi 94 poslanica i 156 poslanika. Prema podacima Međuparlamentarne unije (IPU), Srbija je na 38. mestu od 186 rangiranih zemalja po broju žena u parlamentu. Stava sam da prava svakog pojedinca treba poštovati i uvažavati, kako bi se saslušale različite perspektive u cilju pravednijeg donošenja odluka. Imperativ je da svi građani imaju priliku da se čuju i učestvuju u oblikovanju budućnosti, o čemu svedoči i dokument „Pakt za budućnost” Ujedinjenih nacija usvojen nakon održanog „Samita budućnosti” na kojem je prisustvovao i sam predsednik Republike Srbije Aleksandar Vučić.

Ministarstvo za ljudska i manjinska prava vodi brigu o mnogim marginalizovanim grupama i manjinama - od nacionalnih i verskih manjina do raznih marginalizovanih društevnih grupa. Ko je prema tvom mišljenju danas najugroženiji u našoj zemlji i kome je pomoć i pažnja najpotrebnija?

- Srbija je zemlja koja je posvećena zaštiti i unapređenju ljudskih prava i borbi protiv diskriminacije. U prilog tome govori činjenica da smo kao zemlja uspostavili saradnju sa međunarodnim organizacijama kao što su Ujedinjene nacije i Evropska unija, potpisali ključne međunarodne sporazume i pristupili raznim konvencijama iz ove oblasti, a ljudska prava se štite i odredbama Ustava. Pored toga, Narodna skupština je radi detaljnijeg pravnog regulisanja ove oblasti, na predlog Vlade, donela Zakon o zabrani diskriminacije i Zakon o rodnoj ravnopravnosti. Unapređen je i institucionalni okvir, organizuju se stalne obuke za državne službenike i pripadnike policije o ljudskim pravima, kako bi se podigla svest i unapredila primena zakona, omogućena je besplatna pravna pomoć za marginalizovane društvene grupe, sprovedene su kampanje za podizanje svesti o nasilju prema ženama i o rodnoj ravnopravnosti. Na predlog Ministarstva za ljudska i manjinska prava i društveni dijalog, unapređen je i definisan strateški okvir do 2030. godine usvajanjem Strategije prevencije i zaštite od diskriminacije, Strategije za rodnu ravnopravnost i Strategije za socijalno uključivanje Roma i Romkinja u Republici Srbiji. Ministarstvo za ljudska i manjinska prava i društveni dijalog, od svog osnivanja, radi na stalnom mapiranju oblasti u kojima je potrebno dodatno unapređenje, i mogu da kažem da su kao tu pre svega žene prepoznate kao velika ciljna grupa u kojoj je potreban rad na razvoju politika jednakih mogućnosti i ekonomskom osnaživanju, a u okviru politike održivog razvoja i ekonomskog osnaživanja značajna tema su Romi i Romkinje, posebno mladi Romi i Romkinje koji treba da budu nosioci promena. Svuda u zapadnom svetu, pa i kod nas, beleži se porast udela starijih, pa njihovo uključivanje u društvo i međugeneracijska solidarnost predstavljaju velike teme. Sa druge strane, mladi nisu koherentna grupa, a s obzirom na brzinu savremenog života i promene koje sa tim idu, i njima je potrebna stalna podrška, posebno kada je reč o mentalnom zdravlju, uključivanju devojaka u tehnološke i društvene inovacije, ali i borbi protiv dečjih, ranih i prinudnih brakova. Pored toga, potreban je i stalan rad na unapređenju inkluzivnih politika za osobe sa invaliditetom, posebno u oblasti obrazovanja i kada je reč o pristupačnosti; u oblasti socijalne zaštite na podršci osobama koje se nalaze u situaciji beskućništva, kao i u oblasti resocijalizacije i reintegracije bivših osuđenih lica. Takođe, treba stalno raditi na prevenciji diskriminacije i socijalne isključenosti i onih koji su odlučili da se dosele iz drugih zemalja i nastave život i rad u Republici Srbiji. Međutim, destigmatizacija, društveno uključivanje i primena principa „Da niko ne bude izostavljen” nisu teme na kojima samo institucije treba da rade, već je i odgovornost svakog pojedinca da se prema svojim sugrađanima odnosi sa uvažavanjem. Ministarstvo za ljudska i manjinska prava i društveni dijalog radi i na uključivanju kompanija i preduzeća u zaštiti i promociji ljudskih prava i socijalnoj inkluziji.

Tokom svojih aktivnosti u Ministarstvu prošli ste celu Srbiju. Koliko je prema vašem mišljenju važan podjednak regionalni razvoj kako se na kraju svi ljudi ne bi doselili u Beograd i Novi Sad?

- Podjednak regionalni razvoj u Republici Srbiji je izuzetno važan kako bi se smanjile ekonomske i socijalne razlike između urbanih i ruralnih područja. Svima je u cilju da se pažnja posveti razvoju manjih mesta i regiona. Potrebno je raditi na smanjenju trenda doseljavanja u veće gradove poput Beograda i Novog Sada, kako bi se sprečila njihova prenatrpanost, povećanje troškova života i opterećenje infrastrukture. Sa druge strane, razvijanjem manjih gradova i sela mogu se stvoriti nova radna mesta, poboljšati infrastruktura, i pružiti bolji uslovi za život. Država u tome doprinosi podsticanjem preduzetništva i investicija u ovim oblastima, što, na kraju, doprinosi unapređenju ukupnog ekonomskog razvoja zemlje. Strateškim pristupom regionalnom razvoju pomaže se u očuvanju identiteta lokalnih zajednica i smanjenju migracija, čime se doprinosi stabilnijem i održivijem društvu.

Često ste bili meta nasilja i mizoginije na društvenim mrežama. Kako ste to podnosili I koji je vaš savet devojkama i ženama koje doživljavaju slično?

- Ono što smatram kao najopasnijim rezultatom izloženosti nasilju na društvenim mrežama je činjenica da ono često ostavlja ozbiljne psihološke posledice. Nije lako nositi se sa traumama koje proizilaze iz ovakvih iskustava. Neke žrtve se povlače sa društvenih mreža kako bi se zaštitile od negativnosti i zlostavljanja. Svakako, od ključne važnosti je pre svega potražiti neophodnu psihološku pomoć - da li kroz terapiju ili savetovanje, pa čak i podršku zajednice, prijatelja ili porodice. Postoje i grupe ili forumi gde možete deliti svoja iskustva i dobiti podršku od drugih koji su prošli kroz slične situacije. Mnoge žrtve se osećaju izloženo, osramoćeno I stigmatizovano. Međutim, važno je ne prolaziti kroz taj proces sam i ne trpeti, već odmah reagovati na prvu naznaku nasilja, kako bi se smanjila mogućnost za njegovu eskalaciju i posledice koje ono prouzrokuje na žrtvu. Jedan od prvih koraka je blokiranje i prijavljivanje naloga radi zaštite od zlostavljača. Ja sam, konkretno, zbog svoje pozicije, svoje iskustvo iskoristila za podizanje svesti i borbu protiv nasilja, mada moram da priznam da mi nije bilo nimalo lako. Kroz delokrug rada Ministarstva za ljudska i manjinska prava i društveni dijalog pokrenute su određene inicijative i kampanje. Od izuzetne je važnosti da društvo i platforme prepoznaju i adekvatno reaguju na problem nasilja na internetu, kako bi se obezbedila sigurnost i podrška ženama, devojkama i devojčicama na mrežama. U slučaju izloženosti digitalnom nasilju, posavetovala bih devojke i žene da sačuvaju dokaze o nasilju u vidu poruka i komentara. Kako bi smanjile mogućnost da budu izložene digitalnom nasilju, važno je da čuvaju svoju privatnost na mrežama tako što će se pre svega informisati o digitalnoj bezbednosti i postavkama privatnosti na mrežama. A svim žrtvama bih poručila sledeće: Važno je da zapamtite da niste same i da vredite. Vi ne zaslužujete da budete žrtva nasilja - pomoć je dostupna.