Drugo veče "Art & Blues World Music" Festivala
Beograđani sa ponosom (i razlogom) ističu da je naša prestonica kulturna metropola. Samo letimičan uvid u mnoštvo manifestacija koje se tokom godine odigraju u našem gradu ubedljiv je dokaz da ova tvrdnja nije samo puko hvalisanje. Ipak, bar kad je muzika u pitanju, sva značajnija događanja skoncentrisana su u centru grada, uglavnom na potezu Kolarac - Sava centar - Arena. Upravo završeni, prvi "Art & Blues World Music" festival održan skromno i bez pompe u Domu kulture "Vuk Karadžić" nije samo raskid sa takvim elitističkim pristupom, već i ona finalna potvrda da kvalitetni kulturni sadržaji lako privuku publiku i imaju moć da svaki alternativni prostor u gradu pretvore u elitnu koncertnu salu. Na žalost, surova logika marketinga po pravilu ne prepoznaje značaj ovakvih urbanih inicijativa, te je ova manifestacija ostala bez finansijske podrške nekog od potencijalnih sponzora. Oslonjeni samo na sopstvene snage organizatori festivala i uprava "Vuka Karadžića" nisu se dali obeshrabriti. Festival nije bio samo pozitivan iskorak iz ustaljene i uhodane koncertne šeme velegrada, već i demonstracija kako dobre ideje i osmišljene lične inicijative obogaćuju kulturnu mapu Beograda.
Na programu druge večeri, 14. juna našla se džez muzika. Našu džez scenu poslednjih godina prati neobjčan paradoks - veliki raskorak između kvaliteta i broja muzičara s jedne i nedostatka klubova sa druge strane. Poražavajuće je da u Beogradu, zapravo, postoji trenutno samo jedan džez klub koji bezkompromisno "gura" džez. Povremene svirke na drugim mestima nisu dovoljne da zaposle mnogobrojne džezere koji ni po čemu ne zaostaju za svetom, dokazano u rangu ozbiljnih evropskih standarada. U to se uverila i publika "Art & Blues" festivala.
Veče je otvorio "Jazz Sence" kvintet, ovoga puta bez svog stalnog člana Petra Radmilovića. Zamenio ga je Nikola Đokić, mladi i talentovani bubnjar čiji nagli napredak poslednjih meseci nije ostao nezapažen na našoj sceni. Nikola je spremno uskočio na Perino mesto na repertoaru kojim "Jazz Sence" čvrsto drži svoju poziciju u klubu "Ptica" i nesmanjenim intenzitetom održava interesovanje publike. "Džesensi" koji uskoro ulaze u studio i snimaju svoj prvi CD, nisu želeli da Nikolu "bacaju u vatru" i sviraju svoje autorske kompozicije, te su odabrali proverenu "funky - latin" formulu. Bend je zvučao uigrano i kompaktno, podjednako upečatljiv u "groove"-u i solima dokazujući svoje zavidno mesto na domaćoj sceni.
Ako su "Sensi" možda ipak bili previše "jazzy" za publiku, "Happy Guitar Trio" pojačan violinistom Filipom Krumesom nepogrešivo je osvojio srca publike. Festival je posvećen besmrtnom Đangu Rejnaru, te je prirodno nastup ovog benda koji neguje "gipsy jazz" izazvao najveće interesovanje i bio je svojevrsna kruna čitave manifestacije. Prisutni su sa zadovoljstvom i ponosom mogli da konstatuju da u ovom popularnom muzičkom žanru i "mi konja za trku imamo". To je bilo potpuno jasno od prvih taktova koji su razgalili i oduševili prisutne. "Srećne gitare" su potpuno ušle u dušu "ciganskog džeza",na visini najslavnijih predstavnika Đangove tradicije našeg doba. Vođa sastava, gitarista Branko Maćić prosto fascinira svojim besprekornim poznavanjem stila i ogromnom muzikalnošću. Popularni Mačak, široj publici poznat po nezaboravnom solu na Bajaginom hitu "Dobro jutro džezeri", decenijama spada među najbolje gitariste sa ovih prostora. Dokazao se u gotovo svim džez stilovima, ali se poslednjih godina okrenuo proučavanju Đanga i njegove zaostavštine, nimalo lakom poslu koji podrazumeva izuzetno visoke tehničke i stilske zahteve. Lakoća sa kojom Mačak prosipa brilijantne, virtuozne pasaže, savršeno stilski artikulisane i specifični zvuk njegove"gipsy" gitare potpuno su u maniru najpoznatijih svetskih "đangovaca". Bend svinguje na životan i radostan našin, dok pridodata violina jasno asocira na Grapelija i zlatno vreme ciganskog džeza. Repertoar se oslanja na neke od najpoznatijih tema koje su proslavile Đanga, ali Mačak je stilski suvereno obradio i neke poznate teme poput "Čamca na Tisi" i "Night in Tunisia" .
Nakon ovog izuzetno efektnog koncerta nemeće se pitanje - kako je moguće da "Happy Guitar Trio", bend koji uspešno premošćuje jaz između visoko umetničkih i komercijalnih kriterijuma nema prilike da češće nastupa i zauzme zasluženo mesto na domaćoj muzičkoj sceni?