Beograd na hlebu i vodi

0

Kada sam pročitao naslov "Beograd na vodi" pomislio sam da se radi o nekom verskom postu ili jednostavno tužnoj svakodnevnici velikog broja Beograđana koji i nemaju za više od vode, a često ni toliko.

Međutim, u svim člancima stoji fotografija na kojoj se PPV, gospodin Aleksandar Vučić, u sklopu predizborne kampanje u kojoj se nalazi već godinu i po dana bez prestanka, blaženo zagleda u figuru arapskog biznismena Muhameda al Abara, koji mu predstavlja grandiozno idejno rešenje za projekat u koji će „partneri“ uložiti navodno 2,5 milijardi, a čija je ukupna vrednost 8 milijardi evra prema pisanjima pojedinaca, pa mi je to bio nagoveštaj da se radi o nečemu drugom a ne gladnima u Beogradu i Srbiji. Inače, 8 milijardi evra je godišnji budžetski prihod Republike Srbije za 2013. godinu.

I dalje se sećam Dnevnika u vreme pokojnog diktatora Slobodana Miloševića u periodu 1991-2000. Narod nema 'leba da jede, privreda se raspada, deca ginu po Hrvatskoj i Bosni, studentski protesti 1996-1997, rat na Kosovu i bombardovanje Srbije od strane sila NATO alijanse, mrtva deca po ulicama gradova, kriminal cveta, osnovci se drogiraju i td. a na Dnevniku RTS-a svaki dan pšenica rodila kao nikada, standard skače, „šačica studenata i bandita“ ordinira beogradskim ulicama u nameri da svrgne Slobu, nema kriminala, stižu milijarde investicija, gradi se metro u Beogradu, Mrkonjić izgradio između tri i sedam milijardi novih infrastrukturnih objekata za sedam i po minuta i u tom procesu zaposlio oko šest triliona Srba i Klingonaca. Savršeno.

Onda prelistam medije od kada je počela predizborna kampanja u Srbiji (koja, kao što sam rekao, bez prestanka traje već godinu i po dana) i pogledam vesti: Izgradnja vodenog puta do Soluna, otvaranja fabrika i otvaranja novih radnih mesta, veliki uspeh na polju borbe protiv kriminala, rešavaju se sve sporne privatizacije (od kojih nijedna nije rešena), borba protiv korupcije, gradi se fabrika čipova i avio delova kojom će se izbrisati spoljnotrgovinski dug, pronalaženje 100 milijardi evra investicija i još mnogo toga, a poslednji u nizu je Beograd na vodi. Pogledam kroz prozor da se nisam probudio u Švajcarskoj ili Norveškoj – nisam. Pogledam datum, ono januar 2014. godine. Zamislim se, pa polako počne da mi silazi jeza niz leđa.
Živimo u gradu već prenaseljenom svima izuzev Beograđanima. Što je tako? Pa zbog činjenice da živimo u državi u kojoj se nigde ne ulaže ni dinar izuzev u taj jedan jedini grad (koji ja volim najviše na svetu, ali opet nije moja zemlja samo moj grad) i u zemlji gde ljudi nemaju za hleb i mleko, lekara, pelene i većinu osnovnih potreba. Projekat „Beograd na vodi“ je u toj situaciji jedna perverzna i vulgarna ideja i marketinška kampanja za zaglupljivanje debila. Prodavanje gluposti sirotinji urađeno je kroz „200.000 novih radnih mesta – Milutin Mrkonjić“ momenat, pa bi to trebalo da bude pilula koja će nekako da utoli glad u stomacima ljudi koji gledaju kako se ulaže iznos novca u visini celokupnog godišnjeg budžeta zemlje u izgradnju stanova i poslovnog prostora koje nema ko da kupi.

Bellville stoji poluprazan, naselje Stepa Stepanović izgleda kao grad duhova kada prođete kroz njega, cena nekretnina je u kosntantnom padu od 2009. ali mi smo prepametni pa gradimo još poslovno-stambenog prostora i to 2.000.000 (i slovima: dva miliona) kvadratnih metara. Da ne znam bolje, pomislio bih da su ljudi iz vlasti pili onu zatrovanu vodu iz Užica, kao bivši ministar ono mleko puno aflatoksina onomad na konferenciji za štampu, pa sada lupaju gluposti. Naravno da bi ceo projekat trebalo da bude obavljen davanjem zemljišta u bescenje pod parolom „državnog interesa“ i čuvenom „svaki uloženi dinar će nam se vratiti petostruko“ a primetio sam da se i većina arhitekti koje poznajem sablažnjava nad projektom koji podrazumeva milione tona betona i ukupno tri drveta. Osim toga, u Beogradu nema mesta za parkiranje, na ulicama je užasna gužva, 30% i više ljudi je nezaposleno a od zaposlenih 50% radi na crno ili na ugovore od 6 meseci preko omladinskih zadruga, siromašnih i prosjaka je više nego ikada a najveći poslodavac – država, se raspada, pa ne vidim kako bi izgradnja stambenog kompleksa u koji će se doseliti JOŠ ljudi u svejedno lošu situaciju pomoglo bilo kome.

Voleo bih da te nerealne pare vidim uložene u neke realne projekte koji se tiču zapošljavanja ljudi, u projekte u Novom Sadu, Kragujevcu, Kruševcu, Nišu, Zrenjaninu, Užicu, Čačku, Jagodini, Kraljevu i drugim gradovima i mestima po Srbiji. Bilo bi lepo da još neko mesto u Srbiji izuzev Beograda i koliko-toliko Novog Sada ima dobar standard i da ljudi ne gledaju samo kako da se odsele odatle ili u inostranstvo ili u Beograd. Voleo bih da SNS i njegovi pipci koji sada stežu smrtni zagrljaj oko svake pozicije u ovoj zemlji, napokon izađu iz predizborne kampanje i velikih priča i obećanja, kao i da napokon urade barem 10% od svega o čemu pričaju. Poslednje što Srbiji i Beogradu u ovom trenutku treba je „Beograd na vodi“, jer Beograd i Srbija su već na vodi – na hlebu i vodi.

Slični članci

Ostavite komentar

Your email address will not be published.