Virtouzi iz Budimpešte
Koncert Mađarskog ciganskog nacionalnog orkestra (previše) postepeno je stigao do svog vrhunca – momenta kada se desi ''klik'' između publike i izvođača. Uostalom, tako je i s prazničnom atmosferom – vatromet dolazi na kraju
Još ispred ulaza u Veliku salu Centra "Sava" moglo je da se primeti da su fanovi ''Virtouza iz Budimpešte'', kako s pravom zovu Mađarski ciganski nacionalni orkestar, uglavnom stariji, ozbiljniji, ali ipak snalažljivi u gužvi. Ipak, kvalitetno izvođenje ''melodija za sva vremena'', ne bira godine, pa se tako u publici našao i nezanemarljiv broj mlađih.
Od prvih kompozicija – ''Grom čardaša'' i Bramsove ''Mađarske igre'', na licima se prepoznalo uživanje u provereno dobrim, popularnim notama. Takav je i ceo reportoar ovog svetski uspešnog orkestra – igra na sigurno, poznato. Energične interpretacije, posebno maestra na violini Ferenca Šantoa, sjajnih cimbalista i gospodina koji panovu frulu vraća u život, daju ''repertoaru bez rizika'' sasvim novu dimenziju. Božićni koncerti i treba da budu takvi: rasterećujući, optimistični, s muzičarima kojima ne trebaju note, već raspoloženo srce.
Atmosfera tokom prvog dela programa delovala je poslovično dobro. Tapšalo se, osmehivalo, cupkalo, ali nekako rezervisano. Reakcije su bile umerene čak i na potpuri srpskih narodnih pesama i Hačaturijanovu ''Igru sablji''.
Posle pauze, situacija se promenila. Publika je oživela, što su muzičari i osetili. Vesele polke, ''Kaljinka'', fenomenalni solo cimbala, ''Tamo daleko'' i ''Marš na Drinu'' koji su posebno oduševili publiku, rumunska ''Ševa''... Atmosfera je počinjala da liči na prazničnu. Kada je zvanični program ispunjen, muzičari, predvođeni Ferencom Šantoom, kao da su se potpuno oslobodili i krenuli da sviraju za svoju, ali i za dušu publike. Svaki takt pesme ''Moja mala nema mane'' ispraćen je burnim aplauzom, kao i nastup operske dive u beloj haljini (skoro venčanici). Obožavana pesma ''Con te partiro'' nesumnjivo je predstavljala grandiozan kraj.
Divno bi bilo da kvalitetni predbožićni koncerti postanu tradicija i da njihova publika bude uvek tako zahtevna, ali ipak malo otvorenija. Takođe, nadajmo se će ovako lepe nastupe ubuduće pratiti osmišljenija scengrafija, koja kao simbol prazničnog veselja neće koristi okrutno isečenu jelku.
Katarina Milovanović