Pronalaženje duše i ravnoteže: 10 najboljih momenata Exita 2017

Foto: Promo
0

Prve godine kako je EXIT avantura postala četvorodelna zabava u 4 zemlje, Exit kao da je rešio da pronađe ponovo svoju dušu utopljenu u elektronici prethodnih godina, i da ponovo dođe do preko potrebne ravnoteže, koja je u prva dva dana bila narušena na jednu stranu, gitarsku, potom na drugu, ali u konačnici, bio je to jedan od najjačih Exita, ili sam ja samo video svoje dugoočekivane bendove odjednom, pa sam neobjektivan. I to se desilo kada nije „godina bez Glastonburyja“, koja se dešava svakih 6 godina, kada se, da se podestimo, Exiti bili najbolji i preplavljeni bendovima i naravno, Britancima: 2006. i 2012. (Očekuje još više 2018. kada opet nema Glasto-a, da napomenem eksplicitnije!

The Killers – Foto: Exit/Promo

PETI DAN EXITA – DAY ZERO

U naletu sveže energije, lasvegaski bend The Killers odlučio se da osvoji planetu nizom koncerata. Pre nas je bio na Glastonburyju, posle nas u Bilbaou i gde sve ne. Toliko su samouvereni da su po pisanju NME, „osmislili nanovo setlistu za festival“. Počeli su u Bilbaou sa najvećim hitovima, i masa se pitala „šta li će biti dalje?“. Pa i dalje će biti samo hitovi. Ljudi od daleke 2003. godine imaju toliko hitova i pesama koje svi znaju da mogu malo i da se poigraju, što kaže Patak Dača. Ovde nisu, ovde su počeli sa The Man, što je novi, autoparodičan singl sa šmekom 1983. godine. E da ne zaboravim da su pre njih bili indie-Riječani Jonathan, koji su jedan od najboljih hrvatskih bendova, pa zatim Teachers koji su očigledno nekakav miks džeza i popa da mogu da se uklope i na Nishville i na Exit, a onda i Van Gogh, koji ima zapanjujuće dobar zvuk uživo. Da se samo Đule, za koga pričaju da je privatno kul lik, malo reši navika da stavlja čudne perike i da šalje poruke tipa „Volite se, ljudi!“ a la Bono Vox, bilo bi i bolje. Što kaže Liam Gallagher Bonu, „ajde dosta o Africi, pevaj One!“. Inače naš ultimativni pop-rok bend, šta god ko mislio. Treći put na Main Stageu. E sad opet o The Killersima. The Killers su jedan od najvažnijih bendova 21. veka i inače, jer su uspeli da povežu gitare i američki rok a la Bruce Springsteen i britanske sintpop new wave bendove kao Duran Duran, i plačljivost The Smithsa, i da ih nije blam, je zaboga, ovo je postpostmoderna. Oni su bili tu dok smo plakali, raskidali, radovali se, kao da su oduvek tu. Zbog njih sam obnovio svoj bend, Sputñik, kao što sam ga osnovao zbog Suede. Oba sam video na Mainu, jedan 2014. jedan sad, i meni je srce puno. The Killers se nisu štedeli iako ja ne znam kako se Brandon Flowers ne oznoji u onom šmekerskom kaputiću. (Kad sam bio student imao sam cimera koji se zvao Branko Cvijetić a ja sam ga iz zezanja zvao Brandon Flowers, a onda se i pojavio pevač koji se tako zove. Nikada se nemojte šaliti, desiće se svaka šala, bajdvej.) Što kaže Brandon (ovaj američki), dolaziće dok god ih mi tražimo. E pa dođite. Ako su Coldplay, Depeche Mode i The Killers možda najveći živi bendovi, eto jednog na Exitu, koji je zbog njih proširen na još dan. ‘Aj’ sad ova druga dva na godinu. Može da traje Exit opet 9 dana što se mene tiče ako se ova imena pojavljuju.

Foto: Jelena Ivanović

OBOJENI PROGRAM

Teško je reći išta što bi kompletno uspelo da opiše Kebru i njegov bend. Rekao sam da su oni najjača vizuelna slika Novog Sada, i prava mera našeg underground roka. Upoznao sam ih još kao klinac kao demo bend, kada su zvučali upravo kao sad. Toliko sam čekao jedan od prvih bendova koji je svu teskobu novogradnje Novog Sada i neprilagođenosti iznosio u britanski jakom stilu melodičnog alter-roka, da sam bio užasnut isprekidanim zvukom koji je treštao sa ploče – debi albuma. Pisalo je da je producent – Koja! I dalje mislim da je to najpogrešniji potez karijere, jer Koja može da producira isprekidanu muziku sa afričkim uticajima, a ovo treba da producira onaj ko producira Placebo ili The Jesus and Mary Chain. (O njima kasnije!) Elem, kao jedan od prvih bendova koji se pojavio na britanskom MTV-ju (kao Coloured Program), zadovoljstvo je gledati velikane na otvaranju. Klinci koji se nisu ni rodili kada je on pisao svoje prve stihove su podjednako u prvim redovima kao i njegovi vršnjaci, tako da se vidi da je Kebra legenda, ali aktuelna legenda. Ako uzmemo da je Artan Lili, naš današnji najveći indie-bend, pod uticajem Obojenog, onda znamo da je ideja zaživela i neumrla (kako poetski, ali šta ću!).

Foto: Jelena Ivanović

THE JESUS AND MARY CHAIN

Lično i najjači utisak Exita 2017. Prosto kad sam video da su se opet okupili i izdali, posle tisuću godina pauze, album Damage and Joy, pomislio sam, da li je moguće da ovi naši to neće primetiti? Potcenio sam starog lisca Ambrozića, et voilà, eto i njih. Ljudi bez kojih muzika ne bi bila ista, zbog kojih je nastao i shoegaze kao pravac. Njihovi koncerti su u početku bili skandalozno kratki, sa 13 pesama od po dva minuta, i kao “to je to”. Naravno da su izbijale tuče u stilu “hoćemo još!”. Svirali su i sa leđima okrenutim od publike. Intervjui su im bili presmešni i skandalozni (tražite intervju za belgijsku TV). I možda je moja radost i bila utoliko veća što je ovo bend za koji sam mislio da nikad neće doći.

Foto: Žikica Milošević

A evo ih, ljudi koji su završili najromantičniji i najerotičniji film na svetu “Izgubljeni u prevodu” u kome ima samo jedan poljupčić na kraju, je ispred nas! Sad sviraju dugačko, sve pesme produžuju. Koliko dugo nisu svirali, moraju i da se šteluju na bini. Ne smeta. U pesmama kao što su Just Like Honey i Sometimes Always, pridružuje se i pevačica, koja u ovom drugom slučaju zamenjuje staru ljubav Williama Reida, Hope Sandoval iz dreampop sastava Mazzy Star. Ova dva benda su jin i jang shoegazea i dreampopa, muški i ženski princip, i naravno da su bili zajedno. U svakom slučaju, ovo je muški princip. Mogu ja ovako satima, pa da skratim: I saw Jesus.

Foto: Promo

LIAM GALLAGHER

Kad u prva dva dana Exita vidiš tri imena kao što su The Killers, The Jesus and Mary Chain i Liam Gallagher, osećaš se kao Joachim Löw kad Nemačka povede 3:0 u 15. minutu, i onda se misliš, e što se mene tiče, sad laganica da privedem meč kraju, hehe! Liam Gallagher, apostol drskosti, kako sam ga nazvao, je opet bio drzak, ali se rešio da se vrati na scenu kada je već Beady Eye propao, sa bracom nikako da se složi. I ne treba. Liam nam je pevao pola Oasis, pola nove stvari od kojih je doduše izbacio samo dve, euforičnu Wall of Glass i baladu Chinatown. Viknuo nam je You’re f***in’ beautiful! To je za njega vrhunac emocija. Osvirao je manje nego što smo se nadali, da bi završio akustičnom verzijom Wonderwall.

Foto: Jelena Ivanović

Pre toga je iz publike bilo dranja “Wonderwaaalllll!” tako da sam pomislio da je posle sat vremena poludeo od tih uzvika i skratio setlistu, ali kanda nije jer je moj gitarista Vovka uspeo da dođe do setliste koja se zaista i završava sa Wonderwall. Samo jedna pesma je prešarana, ali opet, meni je u glavi da mi je ostao dužan Don’t Look Back in Anger i Live Forever, makar. Drski Irac u belim patikama i blesavom šorcu i duksu koji su sada modni brend, zato što ih on nosi. OK, Liam je rock’n’roll, bez incidentnih ljudi kao on bilo bi nam dosadno. Voli popit’, voli zagalamit’ i otjerat’ u majčinu. Liam f***ing Gallagher.

Foto: Promo

JAKE BUGG

Napisao sam za njega da je insekt koga volimo, jer je teško ne voleti čoveka koji sa 23 godine miksa tradiciju Britanije i The Beatles i The Verve i The La’s i Oasis, i sa druge strane, Boba Dylana i razne američke gitariste. Kantautor u pravom smislu reči, za razliku od isfabrikovanih i isproduciranih zvezda. Svira gitaru od 11. godine, komponuje zarazne pesme kao recimo, Two Fingers. Sve, od frizurice do klaćenja kad svira gitaru, govori nam da je dečko iz Notingema, ali šta da radimo, svi Britanci više vole Ameriku od Evrope (osim Depeche Mode hehe), tako da nam se i mladac Jake potrudio da se odmakne od ostrvskog zvuka i približi američkom bluz roku. I treba da radi šta hoće. Zato je autor. E da hoće i Nottingham Forest da se vrati u formu, pa da Robin Hud ne bude jedini uz Jakea Bugga kao ikona ovog grada. Sa druge strane, opet imamo taj problem da je mlada publika u UK očigledno vrlo zagrejana na gitarski zvuk i NME smara stalno tekstovima o Arctic Monkeys, Oasis ili The Stone Roses, kao da je to najbitnije, Jake Bugg se visoko kotira na MTV, dok na Kontinentu vladaju DJ-jevi i elektronika. U tom smislu su Years & Years koji su došli posle Jakea na Main, i Rag’n’Bione Man u nedelju, pokupili 5 puta više publike, jer to je Engleska koju mi očekujemo, a ne gitare. Gitare su Engleska koju Engleska očekuje.

Foto: Žikica Milošević

FUTURE SHOCK STAGE

Pre par godina se pojavila famozna Future Shock Stage na Exitu i jedno vreme nije nekako bio primećen, jer nije bio posećen. Mislim to je logika, 2 i 2 je četiri. Osim u ljubavi, gde nikad nije 4, ali nećemo sad o tome. Ove godine su ovde nastupili ponajbolji bendovi iz regije, i nekako me podsetilo na Paket Aranžman ali u obliku stejdža, ili onaj stari Hit meseca iz 1983. ili Top of the Pops. Ovde će nastupiti sve novo iz regije, uključujući čitav dijapazon stilova od južnjačkog roka Rosetta Stoned, roka Norveške šume, glampopa Gifta, odlične 3 kapljice koje su nastupile i na Main Stage, da nam pokažu da ženska energija punk-popa nije umrla, a ovde su nastupile i Maika, novi bend Ide Prester, inspirisan etno zvucima, a tu smo i mi imali čast da se smestimo. Ovde je bila najveća žurka, ako izuzmemo Explosive Stage gde je masa mnogo profilisanija. I naravno Dance Arenu, koja je dovela možda i najveća imena i bila najspektakularnija dizajnerski, i po gužvi, i postala “mejnastija od Maina” (što je ovaj festival prilično uspešno makar malo sprečio kao trend, srećom).

Foto: Petar Marković

ZVONKO BOGDAN

Ako postoji simbol bunjevaštva i Vojvodine, to je Zvonko Bogdan. Ako postoji piramida bunjevaštva i vojvođanstva, onda se na vrhu nalazi presto sa koga nas gleda Zvonko Bogdan. Kada je 2004. nastupio na Fusionu, to je bila najpankerskija stvar koju je Exit ikada uradio, a usledila je šutka. I sad su se na Facebooku pravili eventi tipa “Šutka na koncertu Zvonka Bogdana”, a kad je Zvonko kulerski pozdravio prisutne i počeo sa “Iju šta je ovo (koliko vas je)” videlo se da je zvezda. Naravno, lakonski je rekao da je daleko ponoć i sve laganica. Išli su hitovi starogradske muzike, probudivši lokalpatriotizam i gotovo sentiment koji Irci imaju kad slušaju The Pogues. Naravno da je izbila šutka. Life goal: Biti kao Zvonko Bogdan sa 80 godina. Ili koliko već ima. Ako ste se pitali šta vam fali da budete puni života, to su konji, vino, snaše i salaši. I kad postanete nervozni, počnete pričat’ na ikavskom i s’vatite da je svit lip. (Sve je pravilno napisano, molim lektora da vrati na ovako kako sam napisao ako je ispravio. Fala lipo.)

Foto: Jelena Ivanović

EDO MAAJKA

Ako postoji simbol lafizma (postoji li lafizam kao reč, u smislu, stanje kad si laf od čoveka? Ako ne, gospodine Vujaklija, evo od mene doprinos srpskome jeziku) onda je to Bosanac sa sedištem u Zagrebu poznat kao Edo Maajka. Elegantno prešavši preko problema koji su pratili probu i nastup, počeo je, uz ceo bend koji je prašio a la Beasty Boys i Rage Against the Machine, svoje političke, humoreskne, samoironične i socijalne stihove, i svojom nasmejanom facom je bio kontrapunkt besnim i uobraženim reperima kakve znamo sa milion stejdževa i spotova. Rep i treba da je samoironičan (vidi Who See), a priče od ribama i mečkama pričaju samo oni koji se nisu nagledali ženskih polnih organa i koji nemaju položen vozački. Jer da nije tako, oni bi bili mirni i pevali bi kao Edo. Koji je keva za sve repere (pun intended). I privatno smo ga upoznali, i posle u bekstejdžu je rekao Anamariji i meni, ej ljudi vidio sam vas, hvala što ste bili raspoloženi. Skroman i zabavan i pun energije. Edo je Apostol Lafizma.

Foto: Ivana Tešić

FUSION MAGIC: THE DAMNED, SANA GARIĆ, MAIKA…

Fusion nam je pružio opet niz lepoh priča: britanske legende The Damned, koji su od punka prešli u new wave svojevremeno, sa dark elementima. I sada su posle 40 godina, žilavi i živahni. Sana Garić (ex-Xanax) je neotkriveno blago naše scene, i kao što svaki crossover ima lepe primese i inovativan je, tako i njen prestavlja zanimljivu mešavinu dark synthpopa i dreampopa. Ženska energija u najlepšem pakovanju. Naravno, Ida Prester i njen furiozni bend Maika (pita Saška iz 3 kapljice, koliko ova žena ima bendova??), neumorna kada dolaskom u Srbiju sazna i prihvati nove zvukove i jednostavno zaključi da Lollobrigida nije dovoljna. Massimo Savić slama ženska srca. Kralj Čačka kao Johnny Cash, Rundek i Dylan srpske scene, pokazuje da u malom gradu raste blago. I ko sve ne.

Foto: Jelena Ivanović

RÓISÍN MURPHY & IRISH NIGHT OUT

Kada smo bili mali ili makar mlađi, postojao je bend koji se zvao Moloko po nečemu iz Paklene pomorandže (da, mleko na ruskom) i imao je najlepšu pevačicu na svetu koja se zvala, ne može irskije, Rošin Marfi iliti, još lepše kad se napiše na irskom, Róisín Murphy, sa svim ovim akcentima. U spotu za Sing it Back bila je dovoljna samo ona da igra u šljaštećoj metalnoj haljinici i da spot nikom ne bude dosadan. Ili makar muškima. I onima što su L u LGBT, OK. Na Exitu 2003. je moja drugarica Katarina uspela da uđe u bekstejdž i da upozna Róisín koja je bila u sred svađe, ako se dobro sećam, sa tadašnjim momkom koji je isto bio iz benda, valjda gitarista (Katarina, ispravi me javno ako grešim) i vikala, uplakana, dosta mi je svega, ‘oću bebu! Sudeći po tome šta piše na Vikipediji, Róisín je tad imala 30 godina a ovaj njen đuvegija je istrajao u tome da nema bebu jer je beba došla 2009. godine. Ali je platio Moloko koji je nestao. (Ako ne može da ti napravi bebu, kako može pesmu, je l’ da?) Róisín ima 44 godine? I dalje je prelepa i kao devojčica. Da li je infantilnost igranja sa sopstvenom decom tera da menja sto kostima koji su detinjasti, ili je to znak Raka u horoskopu (OK, opet Vikipedija na licu mesta), ili je jednostavno arty osoba koja to radi bolje od Björk ili Lady Gage, tek ona je toliko autfita promenila da sam ja zaključio da je njoj vodvilj, kabare i teatar jednako važan aspekt kao i muzika. Viknula je u jednom trenutku nostalgično “Nismo se dugo videli, lepo je opet biti ovde, u međuvremenu sam napravila puno muzike i imam dvoje dece!” – rekla je ponosno. Neko iz mase vikne: “’Oćeš još dva?”. Pravilno ste zaključili da se ponudio da bude sretni otac. Masa se smeje. Róisín niže sjajne pesme. Moj drugar David iz Golveja primećuje da ima preterani dablinski akcenat s obzirom da je sa 22 otišla iz Irske, i da mu je neprijatno što se toliko presvlači. Nama nije. Vratila nas je u arty deo popa. Za kraj smo dočekali jutro uz Orthodox Celts čisto da potvrdimo da je ovo bilo veče irske muzike. Goodbye Summer of Love. Tj. vidimo se u Budvi, pa onda goodbye goodbye.

Tekst: Žikica Milošević

Slični članci

Ostavite komentar

Your email address will not be published.