ŽIVOT POPUT FILMA: Dok je živa pamtiće stravičan prizor kada je supruga zatekla u lokvi krvi!

Foto: YouTube/Printscreen
0

Branka Petrić pripada onoj plejadi glumaca koje odišu otmenošću, a njen damski stil i ponašanje daju posebnu draž. Ova dama bila je udata za slavnog glumca Bekima Fehmijua sa kojim ima dva sina Uliksa i Hedona.

Branka je diplomirala glumu na Akademiji za pozorište, film, radio i televiziju u Beogradu, a postala članica Jugoslovenskog dramskog pozorišta od 1960. godine.

U svojoj dugoj i neprekinutoj glumačkoj karijeri ostvarila je širok dijapazon uloga, od zaljubljenih devojaka, preko komičnih junakinja da bi danas gradila zrele i kompleksne ženske sudbine.

Svoju sreću našla je kraj glumca Bekima Fehmije.

– Bili smo kolege na akademiji. On je mene prvi zapazio, premda žene obično prve šacuju. Bio je nenametljiv i ničim nije davao do znanja da ga neka devojka privlači. Ali je devojke privlačio i da ništa ne čini, što je svakako bilo intrigantno. Kad je reč o nama, nije to bila ljubav na prvi pogled. Nekoliko godina mi je bio samo kolega. Bio je vrlo marljiv, ozbiljan i sasvim posvećen studijama, izrazito mršav, imao je divne ruke, lep hod, a ja sam volela njegove za muškarca neobično dugačke trepavice. Savršeno je plesao i na časovima plesa na akademiji on i ja bili smo najredovniji pa je profesorka volela da nas spaja u par. U par nas je 1960. spojio i reditelj Bojan Stupica, koji nam je dodelio ulogu muža i žene u predstavi “Jaje” Ateljea 212. Kako su probe za tu predstavu trajale dugo u noć, Bojan nas je često autom vozio kući. U jednom trenutku Bekim me pitao hoću li biti njegova devojka, a ja sam mu odgovorila: “Suviše si mlad za mene”. Tu rečenicu smo kasnije često ponavljali. Tih godina je moje biće čeznulo za nekim drugim iskustvima, ali Bekim mi se uvek sviđao. I često je bio moj vitez. Na primer, tokom gostovanja u Splitu pred jutro smo se odnekud vraćali i neka nam je grupica nešto dobacivala. Bekim je skinuo kaiš s pantalona i krenuo prema tim mladićima. Naravno, imponovala mi je njegova neustrašivost – rekla je ranije za hrvatsku „Gloriju“ Branka Petrić.

 

A post shared by Iva Omrcen (@ivaomrcen) on

 Branka Petrić u društvu supruga

Ova dama danas živi sa svojim mlađim sinom Hedonom. Stariji sin Uliks je glumac i živi u Americi.

– Blagoslovena sam što imam dvoje dece– kaže Petrić i dodaje:

– Bekim je hteo 12, ali ja sam mu govorila da bi trebalo da budemo srećni sa dvoje. Možda mi je malo žao što nismo imali treće.

O svom suprugu je uvek govorila sa puno ljubavi.

– Prošli smo i blistave i strašne trenutke, ali ono što je konstanta, kao sidro, bila je naša ljubav. I ona je, bez ikakve patetike, ostala do kraja našeg života. A imali smo bure i oluje,  potonuća i uzdignuća, na koncu ne znam neki brak koji tako dugo traje, skoro pedeset godina. Ja sam ga uvek istinski podržavala u onome što radi, jer za mene je bila radost sve ono što se njemu dešava, i s njegove strane što se meni dešava. Nešto što sam ja toliko volela kod njega je to što nikada nije pokazao ni trunku zavisti prema nekome, nikada ga nisam čula da ogovara nekoga. Bio je jako čist, što se tiče kolegijalnih odnosa on je uvek znao da pohvali. Kod njega momenat sujete ili zavisti nikada nisam osetila. Da ne govorim o odnosu prema porodici, bio je do kraja brižan, predan, spreman da pomogne– rekla je ona ranije.

Ipak bol je bila prevelika kada je Bekim u julu 2010. okončao svoj život hicem iz pištolja. Po njegovoj želji, pepeo je prosut u reku u Prizrenu na Kosovu, gradu u kome je proveo veliki deo svog detinjstva.

Na pitanje kad se seti poslednjih dana supruga, da li je po bilo čemu mogla naslutiti da će sebi oduzeti život Branka je tada rekla:

– Ne. Jer da jesam, sigurno bih na sve moguće načine pokušala da ga sprečim. Tih poslednjih dana Bekim je bio isti i ništa nije nagoveštavalo da je tragedija na pomolu. Dan ranije igrala sam predstavu “Tako je moralo biti” u kojoj glavni lik sebi život oduzima hicem iz pištolja. Kakve li ironije! Sutradan ujutro bili smo zajedno kod kuće, a oko 14 sati rekla sam Bekimu da idem kod frizera. Dopratio me do vrata i pitao imam li te večeri predstavu. Odgovorila sam da nemam i da ćemo celo veče biti zajedno, i on me zagrlio. Ni po čemu nisam osetila da ga poslednji put vidim živog. Vratila sam se za manje od sata, jedva čekajući da mu pokažem svoju novu frizuru, a dočekala me sablasna praznina. Najpre sam ušla u dnevnu sobu, ali mog supruga tamo nije bilo. Kako sam prolazila stanom tako bih zavirila u dečje sobe, pa na terasu, ali ni tamo nije bio. Na kraju sam ušla u radnu sobu u kojoj je kućna biblioteka i računar. Bekim je ležao na otomanu boje višnje sasvim prekriven belim čaršavom. „Ma vidi kakva mi je frizura“, govorila sam dok sam prilazila ležaju, čekajući kao i uvek njegov komentar, ali odgovora nije bilo. Čak sam ga u čudu pitala zašto je tu legao i još se pokrio po glavi.

No, stravičan prizor koji je zatekla večno će pamtiti.

– Čim sam podigla čaršav. Glava mu je bila na jastuku koji je doneo iz naše spavaće sobe, i da nisam videla pištolj u njegovoj desnoj ruci kojom je pucao u slepoočnicu i malo krvi na čelu i po kosi, mislila bih da je čvrsto zaspao. Na stočić pokraj računara stavio je ličnu kartu, oružni list i oproštajno pismo naslovljeno na mene, sinove i njegovu braću. Mislim da se pokrio čaršavom da odmah ne doživim šok i da se ne zaprljaju zidovi. Kakva estetika smrti. O svemu je vodio računa. Da sam mu sat vremena ranije rekla da to veče imam predstavu, sigurna sam da bi naum odgodio za neki drugi dan, jer je znao da bi u tom slučaju predstava morala biti pomerena– rekla je tada Branka i otkrila šta je pisalo u njegovom oproštajnom pismu.

Pismo je bilo napisano lepim rukopisom, pa ga je, možda, i ranije napisao, i u njemu nam je poručio da nas voli, da odlazi vrlo miran i odlučan. Nije hteo da o tome obavestimo javnost niti da oproštaj bude javan. Način na koji je otišao i sve što se oko toga zbilo, govori da se nije bojao smrti i to mi je velika uteha.

Ipak Branka je skupila hrabrosti da ga na večni put isprati onako kako je zaslužio. Nije joj bilo lako. Utehu je tražila u sećanju na divne dane provedeni sa njim, a sedetivi su joj pomogli da ublaži bol.

– Za vreme ćutanja Bekim je napisao autobiografsku knjigu “Blistavo i strašno”, na čijoj je poslednjoj stranici ispisao stihove pesme o pčeli, kojom ga je njegova nepismena, ali s gospodstvom rođena mama Hedija budila i ispraćala u školu. Snaha Snežana predložila je da ga ispratimo Betovenovom “Odom radosti”, na čemu sam joj zahvalna, jer u tim trenucima toga se ne bih dosetila. A sin Uliks pitao me bih li kasnije imala snage da otpevam tatinu omiljenu pesmu. Odgovorila sam da bih, iako sam se bojala da ne počnem plakati i da mi glas ne zadrhti. Ali, skupila sam svu snagu i hrabrost i kad je na ispraćaju utihnula “Oda radosti”, stala sam uz kovčeg i zapevala mu tu pesmu koju mi nikada nije dopustio da pevam sama, već smo to činili skupa. Ovaj put pridružili su mi se naši sinovi. Bila sam pod blagim sedativom pa sam izdržala taj trenutak, ali su drugi plakali. Ako nas je Bekim slušao, bio je zadovoljan. No, to je bio oproštaj za javnost, a ja sam se od Bekima oprostila nekoliko dana nakon kremiranja, u rano jutro, u Prizrenu. Samo najuža porodica znala je da je želja mog supruga bila da mu se pepeo prospe u Bistricu. Uliks je zakoračio u tu brzu rečicu i prosipao pepeo za kojim sam nesvesno potrčala ne bih li ga zaustavila. Za dva dana to se pročulo u Prizrenu, pa su na most na kojem smo i mi stajali, došli mnogi da se i oni oproste od njega. Jedna žena je otpevala takođe njemu dragu pesmu, a Bistrica je bila puna cveća koje su ljudi ubrali u svojim vrtovima– rekla je tada Branka.

Izvor: Pulsonline.rs

Foto: YouTube/Printscreen, Instagram/ivaomrcen, Instagram/ljubisa.samardzic

Slični članci

Ostavite komentar

Your email address will not be published.