Kako je biti lezbijka u Srbiji?

Saška ima trideset godina. U Beograd je došla 2002. godine. Pre dolaska, celoj svojoj porodici je rekla ko je i šta. Imala je više veza u životu. I sada ima devojku. Srećna je što ne živi u lažima, iako, kako sama kaže, nije uvek lako.

Kako je biti lezbijka u Srbiji?

- Sada i nije toliko loše kako je bilo pre nekih deset godina kada sam ja došla. Tada je izlazak izgledao ovako - dođeš taksijem ispred kluba, gledaš da li ima ili nema nekoga ko bi mogao da te napadne. Isto je i kada izađeš. Kao pojedincima nama i dalje nije lako. Ja sam autovana (deklarisala se kao lezbijka) celoj familiji. Onog momenta kada sam shvatila šta sam ja sam svima rekla. Ali da nemamo prava - nemamo ih.

Kako su reagovali tvoji kada si im rekla?

- Majka je znala. Majka je osetila. Znao je i otac. Otišla sam preko i preko sam i ostvarila prvu vezu. Kada sam prvi put dovela devojku kući, ona joj se svidela i od tada je majka ok. Ja sam odrasla sa bakom i ona me je prva sama i pitala. Kada sam prvi put živela sa devojkom ona me je nazvala i rekla – “Da li može baka nešto da te pita? Da li je to žena?” Pomalo je neobično da je ona, koja je daleko starija od mojih roditelja, to tako prihvatila. Ja ne živim sa mojima, ovde radim, odvojena sam... Možda zato i nema problema.

Da li si imala neke neprijatnosti zbog svog seksualnog opredeljenja?

- Bude tu nekih dobacivanja, ali batine ili nešto slično nisam doživela. Muškarcima je uvek san da budu sa dve žene. Mi smo uvek par po modelu – jedna kratko ošišana, koja više liči na muško i druga duge kose, našminkana, na štiklama... I onda oni kada vide tu koja im se dopada...kako da krenu na nešto što im se sviđa?

Da li postoje slučajevi da je neka žena dobila batine?

- Bilo je. Devojka koja je organizovala žurke dobila je batine. Ruku su joj prebili pa je dugo bila u bolnici. Bilo je još slučajeva. Ipak, kod devojaka je i teže primetiti da su zajedno. Muškarci su pretežno isfeminizirani, kada prođu gradom mirišu, najnoviju modu koja se nosi u svim gradovi prvo je iznose gej muškarci i to se vidi. Sa druge strane, devojke se često vode za ruke i ljube i to nikome ne smeta.

Puno se priča o gej lobiju. Da li si imala nekada neku privilegiju zbog svog opredeljenja?

- To funkcioniše ovako. Ja znam da neko iz gej sveta radi tu i tu. Nekako ću doći do njegovog/njenog telefona, pozvati i on ćeš mi sigurno učiniti. Nekako smo mnogo povezaniji nego ljudi u strejt svetu. To je taj lobi o kome se priča. U strejt svetu se ljudi druže sa sličnima sebi, a u gej svetu mi smo svi slično jer svi imamo sličan put. Svi mi moramo da lažemo, često da se pravimo da smo nešto što nismo... Mnogo se više znamo i mi mnogo više izlazimo. Veruje se da imamo mnogo više para od strejt ljudi. Mi nemamo ženu i decu, ne plaćamo deci knjige, ne brinemo o njihovom obrazovanju, budućnosti...otuda ispada da mi imamo više para.

Približila se Parada. Neki se jasno izjašnjavaju i žele da se održi, a neki su protiv. Kakav je tvoj stav o Paradi?

- Ja sam bila na prajdu 2010. godine. Od cele gej populacije bilo nas je...Boris Milićević, svi iz Alijanse, Azdejković i još par nas. Ljudi neće da izađu zato što nisu autovani roditeljima. Plaše se da ih ne snime kamere...

Kakav si osećaj imala tokom Parade?

- Bila sam srećna. Konačno, posle toliko godina, mogla sam da prošetam Beogradom i da ne krijem ko sam. U samoj povorci je sve bilo prelepo. Ptičice pevaju, svuda su dugine boje, a sa druge strane... Spolja Beograd gori. Niko od nas nije znao kako ćemo mi da se vratimo kući. Strah je uvek prisutan, čak i kada se svakodnevno vraćamo kući iz gej kafića tako da tu nema problema. Sutradan su sve novine pisale o tome i ljudi koji nisu bili na samom Prajdu. Nas u Beogradu ima preko 200.000.

Šta Parada može da promeni?

- Mislim da se ništa neće promeniti, ali samo želimo da se probudi svest da mi postojimo. Ima i dosta nevladinih organizacija, ali mi nemamo puno para. Sami se finansiramo, a država ima svoje zakone i mi kao organizacija ne možemo protiv države.

Kako je u manjim mestima?

- Krije se. Ako se autuješ rizikuješ ili da svi upiru prstom u tebe ili da pobegneš posle nekog vremena. Možeš ti i da se oženiš/udaš i da kriješ, ali posle nekog vremena odlučiš da presečeš. A i porodicama je nekako lakše da smo mi dalje. Neke porodice se i prave da ne znaju.

Da li si razmišljala o deci?

- Gej populacija se uglavnom povezuje sa usvajanjem dece, ali lezbijke mogu i da rađaju. Ja sam na to gledala ovako. Ako ja nosim svoj krst, ne mogu da znam da li će moje dete biti dovoljno jako da se nosi sa tim. Verovatno bi mu otac bio peder i ne mogu da znam kako bi se ono nosilo sa tim. Ja sada imam trideset godina i prestala sam i da razmišljam o tome. Da živim u nekoj drugoj državi, drugačije bih gledala na to. U ovim okolnostima... Ni ja nemam prava. Kakva bi prava tek to dete imalo. Znam gej parove koji imaju decu. Njima je to normalno i to će i ovde biti normalno za 15-20 godina, ali sada je tako kako je.

Da li si živela u inostranstvu?

- Jesam. U Austriji. Tamo je najnormalnija stvar na svetu da se dve lezbijke drže za ruke na ulici, ljube, imaju decu...

Zašto ne odeš odavde?

- Volim Srbiju. Volim naš život ovde, naše izlaske, da mogu da ustanem u sred noći i da odem negde na kafu. Volim da živim.

Šta vama znači podrška javnih ličnosti?

- Ona lakše budi svest nego neko nepoznat. Na primer Karleuša. Ona je idol mnogima. Ako ona kao poznata to podržava ili bilo ko drugi, prosto se priča o tome. Koliko se priča, toliko su te mlađe generacije svesnije toga. O tome se u kućama ne priča, ali u društvu da. Još ako to podržavaju javne ličnosti, što ne možemo i mi. Takav smo narod. Tako ljudi razmišljaju. Sa druge strane, gej momke u društvu dobre ribe niko neće napasti. Idu logikom – ako sam ok sa njenim drugom, onda imam veće šanse da je smuvam.

Da li se išta promenilo otkako si došla u Beograd do sada?

- Stvari se malo menjaju. Mi imamo i časopise, i sajtove... Pomak u odnosu na pre deset godina postoji.Ipak, još je dosta toga što bi trebalo menjati.