Kako se uklopiti u tokove ’’modernog’’ društva

- E brate, šta uradio Nole?

- Nemam pojma.

- A je l’ su Mirna, Sara i Nevena osvojile Beoviziju?

- Ne bih znao. Ne znam ni ko je to.

- Pa bile su u finalu Prvog glasa Srbije jebote.

- Nisam gledao.

- JEBOTE NEMANJA, MNOGO SI OGRANIČEN NEKI ČOVEK! Ne može sa tobom da se priča uopšte.

Shvatio sam nedavno da su mi 90 posto razgovora koje obavim u toku dana ovog tipa. I onda se Nemanja po ko zna koji put oseti blago izopštenim iz društva i ne tako blago nervoznim. Sad, ja mogu da se pravim blesav i da pričam da ne pratim ništa domaće, da gledam samo filmove islandske B produkcije i da slušam samo eskperimentalni jazz sa uplivom maorskih obrednih pesama. Ali tek ću onda biti anatemisan i izopšten. Samo zato što za razliku od večine okruženja znam KAKO da razmišljam, a ne O ČEMU da razmišljam. Tokom godina sam razvio sposobnost da u medijima propratim samo ono što me u tom trenutku zanima, ali očigledno da bi čovek bio punopravni član našeg mediokritetskog društva mora da zna više. Mnogo više. Koliko god me ljudi belo gledali jer ne delim interesovanja većine, mogu samo da zamislim kako bi me gledali kada bih na njihova pitanja ’’od krucijalne važnosti’’ odgovarao sa pitanjima koja mene zanimaju.

- Šta uradio Nole?

- Šta misliš, da li će Nikolić da odbije ponudu Brisela?

Ili

- Šta su uradile Mirna, Sara i Nevena?

- Šta misliš, da li nam mlekom i Urošem Mišićem odvlače pažnju od mnogo krupnijih problema koje nam rešavaju iza leđa, a opet ispred nosa?

Ne ide, gledaju me kao da sam lud. Da se razumemo, ne mislim za sebe da sam neverovatno inteligentan ne- tako- mladi čovek, ali mislim da sam normalan. A svi misle da sam lud. A i moguće je da jesam jer je mentalni poremećaj normalna reakcija na nenormalno okruženje. I tako počnem da čitam novine svaki dan, od prve do poslednje strane, počnem da uključujem TV, koji mi u sobi služi za ukras, samo da bih čiato i slušao o stvarima koje me zanimaju koliko i Velju Ilića posna sarma. I sve to radim iz razloga da bih mogao nekad da popričam sa nekim drugarom koji jednostavno drugačije percipira svet oko sebe , tj. ne percipira ga uopšte.
Ne mogu da kažem da je velika većina ljudi u mom okruženju gomila idiota. U stvari mogu, ali neću. Jednostavno, zanima ih samo ono što im se servira i plasira pod nos, ništa više od toga.

Ali ne shvataju jednu činjenicu – moraš kopati i za istinom i da bi nabio glavu u pesak. Dakle, kopanje nam ne gine, pitanje je samo za koju vrstu istog se individua opredeli.
Istrenirao sam sebe da vladam ’’informacijama od bitnosti i hitnosti’’ i sada sedim sa drugarima i ’’diskutujemo’’ o Noletu, o Farmi, plus još i nedavno Veliki Brat. Hej, pa ako nemamo mozga tema za razgovor barem imamo.

I onda sam shvatio da sam uložio mnogo vremena i truda radeći nešto što me ni najmanje ne zanima, sve da bih mogao da sedim sa okruženjem koje i nije baš u nekom intelektualnom naponu i da razgovaram o stvarima koje me uopšte ne zanimaju. Mora da sam lud, nema drugog odgovora.

I onda mi je sinulo – moraš biti mnogo inteligentan i uložiti ogroman intelektualni napor da bi se spustio i neko vreme proveo na nečijem nivou, a to gospodo iscrpljuje i psihički i fizički, verujte mi na reč. Mada, nisam ja ovde izmislio rupu na saksiji, pretpostavljam da većina vas zna o čemu govorim. A sad me izvinite, idem da proverim šta je uradio Nole na Mastersu i da li se zna ko je još jedan ’’VIP’’ koji izlazi sa Farme.