Futoška princeza

Jeli smo u restoranu nezdrave ishrane i susam sa zemičke joj se lepio za usne. Bila mi je istovremeno smešna i prelepa dok je tako musava pričala usporeno, bez one beogradske užurbanosti i nervoze. Prijala mi je ta lagana ravničarska melodija, toliko da nisam ni obraćao pažnju na tekst.

Prošetali smo kroz centar grada, a zatim krenuli Bulevarom, ka mojoj kući. Usput smo zastajali kraj skoro svakog izloga butika, a kako ih od Skupštine do Đerma ima bezbroj, to je potrajalo. Za to vreme mi je pričala o svom poslu socijalne radnice i planovima da doktorira u naredne dve-tri godine. Radila je sa decom u hraniteljskim porodicama. Težak i slabo plaćen, ali zato veoma nezahvalan i odgovoran posao.

Tog dana je bilo veoma toplo i sparno, iako je proleće tek počelo. A ja sam, ne samo tog dana, bio debeo, i mnogo sam se znojio. Seli smo da popijemo kafu u Grinetu u blizini Pravnog. Tada sam prvi put poželeo da taj dan potraje još satima. Nastavili smo sa šetnjom i pričom o nekim sasvim običnim stvarima koja mi je jako prijala i u kojoj sam opet pratio samo melodiju, a tekst je, što se mene tiče, mogao da bude kao u onom vicu o malom pripadniku najveće od naših nacionalnih manjina na času matematike: „na nana na nana na na“.

Bulevar ima i to romantično lice, koje je posebno vidljivo u proleće i na jesen, bar za one odabrane koji umeju da ga prepoznaju. Kada se u njemu poklope predveče sa zalaskom sunca i šetnja sa nekim ko ti se sviđa, garantovano je zaljubljivanje. Ovo mnogi ne znaju, samo zato što ne gledaju na pravi način, pa im tako bitne i velike stvari promaknu.

Stigli smo kod mene sa prvim mrakom. Spremio sam nam večeru – povrće - u aparatu koji kuva na paru. Ona se opet oduševila što se trudim oko nje, na šta sam se ja ponovo začudio. Neke stvari se jednostavno podrazumevaju i nema potrebe pričati o njima. Ovog puta nije mogla mnogo da pojašnjava jer je bila zauzeta hranom. Tada sam drugi put poželeo da ovaj dan potraje još dugo.

Litar vina kasnije, bili smo u krevetu, pretvarajući se da pokušavamo da zaspimo. Da bi prekinula tu farsu, kao prava dama i autentična futoška princeza odgajana u skladu sa svim kanonima evropskog plemstva, požalila se da joj je hladno. Kao pravi toplokrvni džentlmen iz radničke porodice, pripio sam se uz nju, da je zagrejem. Već pogađate šta je dalje bilo. Neke stvari se jednostavno podrazumevaju i nema potrebe pričati o njima. Ali mogu da kažem da nam je bilo lepo. Toliko, da sam poželeo da je ona putna torba ipak bila znak da se useljava kod mene.

Nekoliko najlepših meseci u mom životu kasnije, slomila mi je srce na toliko komada da ih i dan danas, dve godine kasnije, skupljam u prolazu. Neke delove sam našao kod Pravnog fakulteta, jedan deo tu u blizini, kod Đerma, a jedan se zavukao čak ispod klupe u dunavskom (čitaj: dunaaaaavskom!) parku u Novom Sadu i jedva sam ga pronašao. Ako i vi naletite na neki, javite mi. Mogu biti bilo gde, na potezu od Bulbuldera do Limana 1, sa usputnim svraćanjem u Prag, okolina kubanskih namesti. Nalazaču sleduje nagrada.

Pogledajte još
Ostavite komentar

Vaša e-mail adresa neće biti postavljena.