Jovanka Broz - žena koju su svi zaboravili

Često se jugonostalgičari busaju u grudi sa rečenicom: “Pa to je bila četvrta vojna sila u Evropi!” Čuvena je i ona izjava nepoznatog autora: “E deco, deco, to što smo vam mi za vreme Tita sagradili, vi danas ne možete ni da okrečite.” Ta veštačka, na silu napravljena tvorevina koja je pokušala i barem prividno uspevala da gotovo pola veka pomiri razlike koje su bile nepomirljive deset stoleća unazad, stajala je na dlanu svakako najpoznatije ličnosti ikada sa ovih prostora – maršala Josipa Broza Tita, doživotnog predsednika SFRJ, najvećeg sina naših naroda i narodnosti. I dok mu je 35 godina u jednoj ruci stajala vlast gotovo u rangu sa carskom, za sve to vreme u drugoj mu je stajala ruka njegove supruge, Jovanke Broz.

Svaka poseta inostranstvu, svaka poseta strane delegacije Jugoslaviji, svaki sastanak u nekoj od 68 rezidencija koje su bile na raspolaganju Titu, svaka korespondencija sa stranim i domaćim najvišim državnim zvaničnicima tog vremena, sigurno je barem delimično bila poznata Jovanki, ako ne čak i u istoj meri kao i njemu. Ona ga je pratila, volela, pazila. Bila je njegov životni saputnik i svakako njemu najbliža osoba.

Ono što se o njoj zna je to da se kao prva dama Jugoslavije uvek ponašala prijatno, umereno i po svakom kriterijumu primereno i u tom svojstvu predstavljala Jugoslaviju na najbolji mogući način. Bila mu je toliko privržena i uticala na njega da je ušla u maltene otvoreni sukob čak i sa Stanetom Dolancom, jednim od alfi i omega SFRJ i tadašnjim šefom tajne i obične policije, za kog je tvrdila da je nemački špijun i srbomrzac koji je planirao da Titu zajedno sa Nikolom Ljubičićem, komandantom oružanih snaga, preuzme malo po malo vlast i rasparča Jugoslaviju. Pokušaj da Titu ukaže na ovo i upozori ga će je kasnije skupo koštati.

Tito i Dolanc / Foto: wikipedia

Tito i Dolanc / Foto: wikipedia

Nakon Titove smrti, ta žena koja je kraj jednog od najpoznatijih državnika tog vremena i svakako najpoznatijeg ikada sa ovih prostora provela 35 godina, gubi sva ljudska kao i ona druga prava koja su joj pripadala po osnovu činjenice ko je bila i ko jeste. Biva prvo progonjena od strane gorepomenutih koji su po njenim rečima u poslednjim godinama života radili o glavi njenom suprugu otimajući se za svaki komad vlasti koji su mogli da otmu, a nakon što su završili sa progonom, biva potpuno zaboravljena i prepuštena samoj sebi.

Pošto su joj svega nekoliko dana nakon što je Tito preminuo razne državne komisije, UDBAške kontrole i ostale manje ili više poznate i vidljive strukture tadašnje države otele gotovo sve što se nalazilo unutar rezidencije u Užičkoj ulici 15. a zatim dva meseca kasnije isterali iz iste u “privremeni smeštaj” u Bulevaru Mira 75 (danas Bulevar kralja Aleksandra Karađorđevića), stavili su je u neku vrstu kućnog pritvora. Oduzeta joj je ušteđevina, ukinuto pravo na penziju koje je imala, oduzeta su joj sva dokumenta, postavljena joj je stalna kontrola i maltene onemogućen normalan život i kretanje. Iako je godinama pisala ljudima u vrhu tadašnjih struktura Jugoslavije, niko joj nije pritekao u pomoć i pomogao da se ispravi nepravda i pljačka koja su nad njom i ličnom imovinom koju je njen pokojni suprug posedovao sprovedeni.

Prava nad državnim i privatnim rezidencijama, pokloni, nedržavna lična imovina bračnog para joj je oteta i onemogućen joj je pristup. Od privatnih aviona, putovanja, odeće, automobila, počasti, zasluga i svega što je imala i zaslužila da joj pripadne i ostane nakon smrti supruga, nije ostalo ništa. Dobijala je neku mizernu naknadu od države iako je svakako imala pravo i zasluživala daleko veću. Zbog svega što je kao Titova udovica znala i mogla da eventualno oda, tretirana je kao državni neprijatelj. Nakon 1991. godine i raspada Juge, ostaje potpuno zaboravljena. Mnogi državni zvaničnici su obećavali da će je posetiti, pre svih bivši predsednik Boris Tadić koji je tri puta davao ovo obećanje, da bi zvučao humanije i evropejskije u medijima, ali se niko nije pojavljivao.

Ponovo dospeva u centar interesovanja javnosti krajem 2005. i početkom 2006. kada su otkriveni mizerni uslovi u kojima je više preživljavala, a manje živela. Na inicijativu tadašnjeg ministra za ljudska i manjinska prava Rasima Ljajića, grad Beograd je finansirao obnovu potpuno oronule i propale krovne konstrukcije kao i opravku sistema grejanja u kući u kojoj je ova, sada već starica, živela već dvadeset i šest godina. 2009. godine joj Rasim Ljajić i Ivica Dačić vraćaju dokumenta i ona nakon 29 godina ponovo postaje punopravan građanin Srbije, države koja je neki treći direktni pravni sledbenik SFRJ koju je predstavljala 35 godina. (SFRJ-SRJ-SCG-RS) Iako su ove stvari predstavljane kao nešto grandiozno, u suštini su mizerne i najobičniji medijski trikovi za skupljanje poena u javnosti. Jer njoj je maltene od statusa kraljice, uvažene i poštovane osobe oduzeto sve. Sve što je ljudski, socijalno i materijalno posedovala i zaslužila u godinama iza sebe. To koliko su u pitanju samo trikovi dokazalo je i skoro otvaranje Titovog sefa kojem njoj niti njenoj pravnoj zastupnici nije bilo dozvoljeno da prisustvuju. Ona, bivša supruga Josipa Broza, njegov direktni pravni naslednik u prvom naslednom redu, 33 godine nakon smrti svog supruga i dalje ne može da ostvari jedno od svojih osnovnih prava, prisustvuje popisu i izrazi legitiman zahtev da joj bude dodeljeno ono što joj kao Titovoj udovici pripada. Za to zahvalite SNS-u.

I sada, pre dva dana, sazna se da Jovanka Broz ima rak. Odjednom su se svi zabrinuli, potrčali joj u posetu. Posetio je čak i premijer. Mediji i političari se bore ko će pre do nje da joj uputi reči podrške i “obeća sve što joj treba”.

Pa gde ste bili, na primer Vi, ministre policije i premijeru Dačiću, kada je SPS bio na vlasti deset godina? Zašto tada niste otišli kod Jovanke, seli na kafu i omogućili joj da joj se vrati sve što joj pripada i da joj uputite reči podrške i pomognete joj “na svaki mogući način”? Sećate li se kako joj je Slobodan Milošević obećavao pomoć, ali je bio previše zauzet isterivanjem policije na ulice da bije studente i sopstveni narod? Zašto ste se Jovanke Broz svi setili sada kada joj, nažalost prema svim prognozama, nema spasa i nije joj ostalo još dugo vremena?

Gde su bile te čuvene “demokrate”, koje su za 12 godina svog iživljavanja nad Srbijom pokušale da zametnu 50 godina srpske komunističke istorije, idući toliko daleko da su promenili sve nazive ulica, parkova, uklanjali znamenja i tragove jednog vremena koje je ostalo za nama i u kom dobar deo njih nije ni bio rođen? Njima se verovatno pored silne demokratije i ljudskih prava kojima su mahali, nije isplatilo da ta ljudska prava vrate obespravljenoj starici koja je za razliku od svih njih bila institucija svog vremena.

I dok mediji poslednjih dana svoju pažnju najviše poklanjaju tome koje je nacionalnosti bio pokojni Tito, Jovanka Broz je u jako teškom stanju.

Jednog dana, nadajmo se ne uskoro, kada bude preminula za njom će ostati nekoliko naslova u novinama i sećanje u glavama onih starjih kako je nekada davno Jovanka Broz na fotografiji Živorada Žike Vučića nameštala frizuru Josipu Brozu Titu prilikom njegovog dočeka stranih delegacija na Brionima. A priča o tome kako je jedna država prvo obespravila, zatim zlostavljala i na kraju zaboravila svoju nekadašnju prvu damu će biti potisnuta. Veliki ostaju veliki i kada stvari zbog kojih su postali veliki prođu. Jovanka Broz će zauvek biti upisana u istoriju kao nekadašnja prva dama Jugoslavije, a sećanje na one koji su joj učinili sve što jesu nestaće kao da ih nikada nije ni bilo.

Pogledajte još

Ostavite komentar

Vaša e-mail adresa neće biti postavljena.