GAZI PEŠAKA: Naružili naš lepi grad!

U poslednje dve godine primetila sam novi trend pešačenja. Na sve strane pešaci. I samo se na nešto žale.

Činjenica je da je u svetu i kod nas porastao broj vozila, što je uslovilo da bude i više vozača, ali kvantitet, ne znači i kvalitet! Mnogi ne zaslužuju ni da voze trotinet...

Te ovu pregazio Mitrovićev sin, te ovog udario političar, onog dečka odneo Milićev mini kuper... Jeste primetili kako ti grozni pešaci samo iskaču na sve strane?

Ne može čovek na miru da jurca ulicama grada od njih.
Evo, ja na primer, ja sam najgori pešak u gradu. Ne samo što pešačim, već se i svađam sa džipovcima i taksistima bahatim.

Zamislite ovaj bezobrazluk
- prelazim ulicu, na pešačkom prelazu, meni je zeleno, i, ovo je vrhunac - ne propuštam najnovijeg mečka džipa da prođe! Vozač ovog časnog vozila (koje nipošto nije dokaz da je neko do para došao na pogrešne načine) je toliko revoltiran mojom nekulturom, da se naginje kroz prozor vozila, i dere se "Na*ijem te mala, šta se vučeš ko da si na pisti!", time mi suptilno dajući do znanja da moje ponašanje nije primereno jednom pešaku.

Jer, vidite, pešački prelaz je sada mesto na kome se najčešće gaze pešaci.
Zato se i zove pešački prelaz. Samo, ne prelazi se na drugu stranu ulice, već na ONAJ svet.

Pretpostavljam da bismo trebali da lebdimo preko ulice, kako ne bismo, ne daj bože, iznervirali neke od časnih vozača. Ali, ne, očigledno da mom bezobrazluku kraja nema.

Situacija broj 2 - Šetam trotoarom, u Bulevaru kralja Aleksandra, do pre 15 minuta je pljuštalo, i po rupama koje se nalaze na šinama su se napravile bare. U tom trenutku, taksi, koji obilazi juga sa DESNE strane, prelazi preko tramvajskih šina punom brzinom, i okupa me od glave do pete!

Ja shvatam da je moja bezobzirnost (ko još šeta trotoarom, sram da me bude i stid) zaslužila najoštriju kaznu, ali u tom trenutku nisam shvatila. Te sam potrčala za taksijem, sustigla ga na semaforu, i iz sve snage ga šutnula u vrata!

Sad se stidim, ali u tom trenutku sam bila srećna ko ker. Onda dotični gospodin taksista izleće, i počne da preti batinama, dok mu ja podjednako fino objašnjavam da nemam više želju da rastem, pa nema potrebe da me zaliva. Gospodin pritrčava sa namerom da mi "pokaže moje mesto" međutim, u istom trenutku pritrčava i moj dečko, koji je tom prilikom šetao sa mnom, i takođe bio okupan. Dotični taksista se izvinjava, i objašnjava mom dečku, kako, jelte, nisam smela tako da vičem na njega.

I kao da tu nije kraj!

Svakodnevno mi, užasni pešaci, stajemo na put časnim vozačima, i krajnje bezobzirno, pokušavamo da stignemo gde smo i krenuli. I onda kad čujem nekog vozača kako se žali na bezobzirne pešake, prosto mi dođe da mu se zahvalim što tog dana nikoga nije pregazio.

Ma, šta zahvalim, i medalju da mu dam.

Slični članci

Ostavite komentar

Your email address will not be published.