OD OVOGA DUŠA BOLI: Strašna ispovest oca kome je dete preminulo od leukemije!

Problem lečenja blesne dece u Srbiji prisutan je godinama, a tek od slučaja male Tijane Ognjanović o tome se priča u javnosti. Najčešće zbog nedostatka finansijskih sredstava, ali ponekad i zbog nedovoljno brzog reagovanja, pa i nestručnosti lekara pred očima su nam umirali anđeli, od kojih mnogi nisu stigli ni da krenu u školu.

Prenosimo vam potresnu priču jednog oca čije je dete umrlo od leukemije. Nadamo se da nijedan roditelj više nikad neće doživeti bol koji je ovaj čovek osetio.

“Naš sin je umro od leukemije. Ležao je nedeljama u bolnici a lekari pojma nisu imali šta mu je. Mi smo uneli njegove (loše) rezultate krvi u Google i odmah prvih 10 linkova je pokazalo da je verovatno leukemija. A u bolnici sve profesor do profesora, listaju neke udžbenike, kao traže šta bi moglo da mu bude. “Malo mu je oslabio imunitet, to je sve.”

Banda nesposobna. Mi im kažemo da smo pogledali na netu i da se bojimo. Pitamo ih: “Da nije leukemija?” Oni nam se smeju i sprdaju se. Kaže doktor: “Neka vam dr.Google onda leči vaše dete.” Izgubili smo dragoceno vreme zbog njihovog neznanja i nesposobnosti.

Dete prebacismo u Institut za majku i dete. Čim su ga poslali na hematologiju, bilo nam je jasno da je i njima (konačno) jasno. Hladna jesen je bila, u bolnici još nema grejanja. Niko se ne buni, svi znaju da može i gore. Kažu da donesemo grejalicu. Izađem napolje i uđem u prvi taksi ispred bolnice. Kako nisam u svom gradu, kažem mu da me odveze do neke kineske prodavnice ili do neke prodavnice tehničke robe, gde ima da se kupi grejalica. Vozi me 20 minuta u krug, izbaci ispred radnje koja je 200m od bolnice i uzme mi 50 evra.

Donesem grejalicu, a sestra mi kaže da ne sme da se uključi zato što će izbaciti osigurač pa celo odeljenje neće imati struje. Mi je svejedno uključimo, jako nam je hladno. Sestra je stvarno bila u pravu – nestane struje, vika, cika po hodniku.

Ni roditelji ni deca nisu imali gde da se istuširaju, nema tople vode. Kažu da se istuširamo kod kuće. A mi u bolnici koja je 200 km od naše kuće. Kažu da to nije njihov problem. Priđe profesor doktor i šapne da bi bilo dobro kupiti neki koktel vitamina, da se malom ojača organizam za nastavak lečenja. Kaže “odlična stvar, nemačka, nije skupa”, 200 evra za kutiju sa 20 ampula. Pitam ga gde ima, da mi broj telefona. Pozovem rođake da mi pozajme pare, odem i kupim.

Deca ko deca
: jurcaju po bolnici, onako mali i ćelavi, igraju žmurke, a sestre se deru na njih da idu u sobe i tamo gledaju TV. (Da, ima televizor! Na televizoru je zalepljena pločica sa imenom nekog deteta, sa godinom rođenja i godinom smrti. Pretpostavljam da su roditelji nesretnog dečaka poklonili odeljenju televizor.)

Srećom, ne ubi našeg anđela ni srpsko zdravstvo ni srpska administracija već strašna bolest: brzo i efikasno. Jedne noći smo ga jedva spasili, dva puta reanimirali, nekako oživeli. Međutim sledeće noći, negde iza ponoći, ponovo borba, jurnjava, reanimacija i onda smo stali.

Pustili smo ga da ode, da se više ne muči naš mali suncokret.

Stojimo tako u hodniku LjubavMojaNajvećaNaSvetu i ja, zagrljeni plačemo za sinom jedinim, a drugi roditelji, naši saborci i sapatnici sa odeljenja, prilaze nam, grle nas, plaču sa nama i šapuću: “Blago vama.”

Dva sata je iza ponoći. Sve što smo u bolnicu doneli, ostavili smo tamo i podelili roditeljima na odeljenju: Milanovom tati grejalicu, Sonjinoj mami ženinu zimsku jaknu (tražila je a mi joj dali, da se ne smrzava), a preostale “vitaminske ampule” smo hteli da podelimo svim roditeljima na ravne časti. S obzirom da smo potrošili dve, a ostalo ih je jos 18, računali smo da ce svakom detetu dospeti 3 ampule. Ali gde je kutija? Sestro! Da niste videli možda onu kutiju sa ampulama? Ne, kaže, nije tu nikada ni bila. Kako nije, pa Vi ste mu dali poslednju injekciju sad, pre tri sata!

Onako neuračunljiv, kako već roditelj zna da bude posle smrti deteta, pozvao sam je na stranu i rekao da ću odmah sad da je ubijem, ako se kutija ne stvori ovde za 2 minuta. Uvredila se, otišla po profesor doktora koji je poveo i gorilu sa porte. Doktoru sam ponovio isto: da ću ga ubiti golim rukama, sad, ako ne vrate nemačke vitaminske koktele koje mi je on preporučio /prodao. Dok sam stajao pored gorile koji me je smirivao, doktor je sa sestrom ušao u lekarsku sobu. Izašli su zajedno i doneli kutiju u kojoj je bilo 11 ampula. Kažu da to nije naša kutija već njihova ali da, eto, oni to nama daju zato što vide da nismo normalni.

Dve nedelje kasnije dolazi policija po mene, da dam iskaz “u vezi sa krvičnom prijavom”.
Pretnja ubistvom, kažu. Srećom, do sudskog postupka nikada nije došlo. Konačno i neka korist od neefikasnog srpskog sudstva”.

Nadlanu / izvor: telegraf

Slični članci

Ostavite komentar

Your email address will not be published.