To je bila jedna obična pijana noć. A onda mi se život pretvorio u pakao sa policijskom pratnjom

Izašla sam sa drugaricama u jedan beogradski klub da proslavimo to što sam dobila bolji posao. Razlog za slavlje je utoliko bio veći što sam se mnogo bila napatila na poslovnom planu. Sve je bilo kako je trebalo biti, raspoložene devojke, dobra muzika, đuskanje, fotkanje, alkohol, momci koji prilaze...i tu se zasutavljamo.

Kad su nam prišli njih četvorica, prećutno smo se pogledale i usaglasile. Super je ispalo što je drugarica znala jednog od njih, pa je atmosfera od početka bila izuzetno prijateljska i opuštena. Poljubac sa zgodnim, povučenim bivšim odbojkašem pao je negde pred kraj večeri. Naravno, znala sam da se zaustavim, em što se popilo, em što sam ga te iste noći upoznala.
Sećam se da je insistirao da me taksijem doveze kući, i izraza mojih drugarica “blago tebi”. Dala sam mu vizit kartu ispred zgrade.

Ujutru me sačekala simpatična poruka na Viberu na koju nisam odgovorila pola dana, mahom zbog mamurluka. Kad sam se malo sastavila, odgovorila sam uljudno i zahvalila se na pratnji. Kažem uljudno, jer sam htela da noć iza nas ostane na tome. Uostalom, iako zgodan, nije moj tip. Naizgled je skontao.

Usledilo je dodavanje na Fejsu, bezbroj poziva na kafu. Trudila sam se da ignorišem, kulturno odbijem. Ubrzo se javila drugarica iz “kobne noći” koja poznaje njegovog druga. Predložila je zajednički izlazak. Znala sam da nas “namešta”, a pristala sam samo da bih mu u lice rekla da me ne zanima kao frajer.

Samo ću reći da sam sa tog splava istrčala u suzama, ja, koju je jako teško iznervirati. Celo veče mi se unosio u lice, dodirivao po kosi, gasio cigaretu jer mu se ne sviđa što pušim, a na kraju počeo da vređa, “a što se sada praviš fina”.

Zvao je do 4 ujutru. Što je najgore, znao je gde živim, tako da sam zoru dočekala sedeći pored prozora i strepeći da ne legne na interfone i razbudi zgradu. Odmah sam se požalila drugarici da urgira kod druga da me ostavi na miru. Pokušala je, ali momci nisu verovali. On je bre super dečko, bivši sportista, posvećen poslu i roditeljima...mora da sam ga iznervirala ili pogrešno sve shvatila.

Usledilo je silovanje Fejsa, Vibera, WhatsAppa, mejla (dala sam mu vizitku, jbg), a vrhunac su bile “rafaelo” kugle i crvene ruže skoro svakog dana na recepciji na poslu. Sve sam ignorisala, nadajući se da će ga proći. Drugarica je ponovo pričala sa momcima, oni i dalje u neverici su tvrdili da se zaljubio i da ga treba pustiti dok se ne “ohladi”.

Prvi put kad sam videla na stanici gde čekam bus za posao noge su mi se sledile. Onda sam ga srela treći, peti, možda i pedeseti put. U strahu bih okretala glavu i ubrzavala korak. Za sve to vreme stizale su poruke sa detaljnim opisima šta imam na sebi.

Ignorisala sam, sve dok trenutka kada sam saznala da piše ljudima sa kojima komuniciram na fejsu pod (pretpostavkom da smo bliski) postavljajući sijaset pitanja o meni. Tada mi je pukao film. U policiju da odem - nemam dokaze, jer sam sve poruke brisala, da mu namestim batine - nikad to ne bih uradila, da trpim - više ne mogu, jer mi se život pretvorio u agoniju.

Pitala sam komšiju policajca šta da radim, u smislu da me već jednom ostavi na miru.

I dobila sam naneverovatniji odgovor.

Uputio me u stanicu policije gde sam detaljno ispričala sve što se izdešavalo u proteklih godinu i po dana. Bez obzira što nisam imala pomenute dokaze, pažljivo sam saslušana. Dala sam imena svih prisutnih ljudi od te večeri i sve ono što znam o njima. I mogu da kažem da su mi verovali, uostalom, moja agonija više nije mogla da se sakrije. Ispratili su me iz stanice i rekli da će uraditi šta je u njihovoj nadležnosti da me zaštite.

Nisam bila mirna ni sedam dana. Na mejl koji primaju svi zaposleni u firmi (a koji se može naći na sajtu firme koji je naveden na mojoj kartici) stiglo je obaveštenje da među njima radi persona koja je prevarila ne zna se koliko ljudi uzevši im novac za kupovinu Mac laptopova u inostranstvu po skoro duplo nižoj ceni. Novac je uzet, laptopovi nisu isporučeni, a persona je ostvarila dobit u iznosu par hiljada evra. Ta osoba sam ja.

Srećna okolnost: niko od kolega i pretpostavljenih nije poverovao u tu besmislicu, pogotovo kad se uzme u obzir da nemam ama niti 1% smisla za trgovinu.
Srećna okolnost 2: odmah sam novost saopštila policiji, koja je psihopatu upravo tih dana pozvala na informativni razgovor. Iako je dobro odglumio da sam sve izmislila, toliko dobro da bi mu svako poverovao, pao je na naglupljoj stvari.

Jedan od inspektora je bio toliko lukav da ga je pitao “Možete li da potvrdite istinitost svojih tvrdnji tako što ćete nam ustupiti svoj telefon?”
Bez problema je dao telefon, misleći na poruke kojim me bombardovao, a koje je i on brisao, međutim, inspektor je tražio i našao nešto drugo. Istoriju logovanja, i u njoj mejl sa kog je pisano na firmu.

Ne znam da li će prekršiti zabranu prilaska koju je dobio, ali znam da se više ne plašim. Od naše policije sam dobila podršku i zaštitu, moje drugarice i njegovi drugovi sa užasom su shvatili koliko je sve to otišlo daleko i oštro su ga osudili, a ja sam izvukla dobru lekciju, srećom na vreme i bez posledica.