FASHION TERMINATORKA – Politički nekorektno: Zašto su nemački mediji isprozivali Anu Ivanović?

Jer, kako drugačije objasniti da sam tokom poslepodneva, šetajući sa prijateljicom, pričala o pevačici Jeleni Tomašević, tačnije odsustvu bilo kakve harizme kod nje, kad ono – eto nje na stranicama magazina Hello samo nekoliko sati kasnije. Ovog puta u pokušaju da nam „proda“ plazmolifting i biorevitalizaciju; dva tretmana za koje ne sumnjam da prave čuda, ali me Jelena u njihov učinak ne bi ubedila ni da joj život od toga zavisi. Pa i u PS radnje sam prestala da odlazim u godini kada je ona bila njihovo zaštitno lice!

A kad je već tako, nije zgoreg da „utvrdim“ gradivo, to jest, u najkraćem vam prepričam naš današnji divan. Ne znam ni kako nam je pala na pamet, tačnije došla na dnevni red, mislim da smo negde između pete radnje i pre još jedne kafice, oplele po dosadnim i bezbojnim ženama koje ama nikako na zelenu granu, kada su privlačnost i atraktivnost u pitanju. Ne radi se tu toliko o lepoti; da se razumememo puno je ne baš tako savršenih, a opet nezaboravnih žena koje plene pažnju gde god da se pojave.

Kod naše Jelene, koliko god da ima lepe crte lica, sasvim prihvatljivu figuru i nesporni talenat za pevanje, očigledno je da nešto opasno nedostaje. Neki bi rekli X faktor, drugi više vole da koriste reč HARIZMA, a treći se ne bi ni smarali ni da pronađu adekvatan termin, kada je „slučaj“ Jelena u pitanju.

Lepo ne znam šta da mislim. Nesporno je da se žena baš trudi, da ne govorim o tome koliko je vrsnih stilista, frizera, šminkera, ličnih trenera i kozmetičara bilo u proteklom periodu angažovano oko njenog stajlinga i imidža. No, svaki put rezultat (bar onaj koji je za očekivati nakon toliko utrošenih vremena i para) je izostao.

Baš sam danas prokomentarisala da će mi dok šaltam televizijske kanale pažnju pre privući neka za mene potpuna „nounejmerka“, tačnije anonimus početnik, nego žena koja nas je pre samo par godina predstavljala na Evroviziji. Sa druge strane i da budem potpuno iskrena, jedno im je, ipak, zajedničko – pažnju mi nijedna od njih dve ne bi držala više od 30 sekundi. I to, da se razumemo, samo ako sam tog dana baš jako umorna i ako su mi refleksi toliko usporeni da ne stižem da brzinom svetlosti promenim kanal.

Još jedna dama za koju opravdano sumnjam da joj nikakve „cipele i sandale koje ističu njene vitke noge“, baš kao ni „elegantne haljine jednostavnog kroja“ ne mogu pomoći jeste i urednica i voditeljka Minja Miletić. Kada je ona u pitanju, apsolutno nije bilo nikakave potrebe da čitam u Gloriji o tome kako se i gde oblači i šta se sve krije u njenom šifonjeru – jasno je kao beli dan da ova žena troši nemilice na brendove&trendove, pomadice i parfeme; da su u igri i svi mogući i nemogući tretmani ulepšavanja, baš kao i zdrav način života i dovoljno sati sna… Sve u funkciji lepote, ali – džabe.

Što se mene tiče, Minja je bila i ostala jedna prilično nezanimljiva i bleda TV pojava, uvek korektna bar koliko i NEZANIMLJIVA i uvek doterana podjednako koliko i neprimetna. Ne mogu da kažem, nije ova mlada žena ni loša u svom poslu (mislim, ima puno gorih od nje), nije ni da ne ume da se ponaša, vidi se da je rasla u nekoj kući i da su roditelji ozbiljno vodili računa o njenom ponašanju i obrazovanju, ali… Sve to, zajedno sa „desetkama“ sa kojih gotovo da nikada ne silazi jednostavno nije dovoljno. Minji, baš kao i Jeleni, uvek iznova nedostaje ono nešto i nema tog stiliste, hit singla, TV ekrana, niti odevne kombinacije koji bi to mogli da nadomeste.

S druge strane, Minjina koleginica Nikolina Pišek je već druga priča. E, ta je žena u stanju da bez većih problema zainteresuje auditorijum. Ne zato što je lepša (ne bih o tome da sudim, pogotovo zato što su njih tri potpuno različiti tipovi žena), nije ni zgodnija, a mislim da ne „beži“ puno ni kada je trošenje na garderobu u pitanju. Jednostavno, Pišekica ima ono nešto – sasvim solidnu kombinaciju pameti i drskosti da ne bude uvek i svima po meri; da se nekima i zameri, da se neretko obuče tako da je otprilike samo sebi lepa i da tako skockana bez većih problema prošeta gradom ili se pojavi na nekom događaju. Ukratko, ima petlju da bude svoja, pa ko voli – neka izvoli. Za mene, politički nekorektnu, to je i njeno najjače oružje; deo njenog ŠARMA koji teško da nekoga može ostaviti ravnodušnim.

A da vam pravo kažem, dopalo mi se i njeno razmišljanje vezano za to zašto muškarcima ne polazi za rukom da razumeju žene. U jednoj rečenici Nikolina sve objasnila – zato što imaju privilegiju da zauvek ostanu dečaci. Tačka i ako mene pitate, zarez nepotreban.

Jedan od onih za koje sumnjam da su na pravom putu da nikada ne porastu jeste i pevač Saša Kovačević. Ne mogu baš da kažem da sam pomno pratila njegovu karijeru, modne izlete i ljubavni život, ali i na osnovu onoga što sam u letu uspela da pohvatam- vidim kod njega taj jedan PETARPANOVSKI potencijal. Šarmantan je i ležeran, nema šta; stalno je kao vickast i šaljiv, no suština je (bilo bi lepo da se varam) da dečko zapravo samo krivuda u nastojanju da se, dok je i ako je to moguće, ničega u životu ne lati ozbiljno. On bi se što poslovno, što privatno samo igrao i zabavljao. Mogući problemi nastupaju kada drugoj strani (što se kaže lepšoj polovini) igra prestane da bude zabavna.

Evo, pogledajte šta se dešava u životu nešto starijeg Gagija Đoganija. Čovek se toliko preigrao da je dosadio ne samo sada već bivšoj supruzi i devojkama sa kojima je potom bio, već i rođenom bratu. Nešto manje zaigrani Đole Đogani, koji kako tako uspeva da sačuva svoj drugi brak, ovih je dana izjavio za Skandal da diže ruke od svog brata. Kaže lepo čovek da mu se Gagi, sve sa tim svojim nestašlucima i igricama, skroz smučio i da stoga ne želi više ništa da ima sa njegovim kako bivšim, tako i budućim švalerskim aferama.

Ako je dotle došlo, mogu samo da pretpostavim kako se te nesrećne žene, koje su se upustile u igru sa Gagijem, osećaju. One mora da su sa ovog ringišpila iskakale polulude i jedino mi ostaje da se nadam da se nisu baš „jako“ zaljubile… U tom slučaju, ima neke nade i za njih. Za Gagija i ostale dečake se ne brinem; iz nekog meni potpuno nerazumljivog razloga njima se tako u životu udesi da sa ringišpila ne moraju ni da silaze. Što bi se reklo, hully gully all the way…

Ne znam kako vi, ali ja kada neko pomene Brenu Nacionale, ne pomislim ni na njene hitove, ni na plastične operacije, ni na supruga Bobu, ni na čuveni grande koncert u Sofiji, na kojem je upravo Brena i pre Gašića, i pre Vučića „patentirala“ helikopter, ni na Grand produkciju… Ništa od toga mi ne padne pamet. Moja prva asocijacija su Brenine „mama sašila sa puno ljubavi“ HALJINICE i da budem iskrena, svaki put kada se obuče onako po propisima i kao iz magazina, ja ostanem malo razočarana. Nije mi to ta Brena.

Baš zato me je silno obradovala fotka u Svetu – Brena u svom najboljem „čipka, vez, bod“ izdanju od glave do pete. Mogu modni kritičari da pričaju šta im je volja, ja sam uživala u ovom njenom kako zlobnici tvrde „promašaju nedelje“.

Što se mene tiče, ovako doterana naša je Brena nešto kao Šer sa ovih prostora. Ako se tome doda i srpska Tina Tarner, još jedna kraljica čipke, karnera i sitnog boda – legendarna Neda Ukraden – dok su njih dve prisutne na domaćoj sceni, dosadno nam nikada neće biti. I to mi je baš cool. Vintage rules i samo tako nastavite curke!

I za kraj, naravno, da i ja kažem koju o, kako su to novinari brže-bolje nazvali, „sportskom venčanju decenije“. Ana i Bastijan, čitam u Gloriji, bračne su zavete razmenili na trodnevnoj ceremoniji u Veneciji. Sve je bilo raskošno i izuzetno, osim (po pisanju nekih medija) Anine skromne konfekcijske venčanice, koja nije koštala ni 300 evra. Isti se baš nisu najlepše izrazili ni kada je mladin mejkap u pitanju, a zasmetao im je i njen skromno doziran nakit.

Ja tu, pak, ne vidim nikakav problem. Kao prvo, Ana je toliko lepa da joj nikakva posebna kićenja nisu ni potrebna. Ono važnije na temu njene venčanice jeste činjenica da nju skupe krpice i stajlinzi nisu ni doveli tu gde je danas. Naprotiv, svoje mesto među tridesetak najboljih teniserki sveta obezbedila je radom, samodisciplinom i skromnošću. U njenom slučaju (i to je za ogromno poštovanje) stvari su, bar za današnje prilike, išle u može se reći obrnutom smeru – umesto da se poput većine svojih vršnjakinja širom sveta modira i ludira, Ana je prvo nešto napravila od svog života. Probala, trudila se i uspela. A kad neka mlada dama tako poređa prioritete u životu, svaka haljina koju obuče teški je haute couture.