INmusic #13: Real Madrid među festivalima

Najluđi su INmusic-i kad su neka prvenstva u fudbalu, i kad igra hrvatska reprezentacija, jer je grad sav crven i beo i šahovničast, i festival je pun ljudi u dresovima reprezentacije, i na Hidden Stageu se gledaju utakmice Hrvatske, ali često to malo odvuče pažnju gledalaca od muzike dok frka oko tekme ne prođe. No, ovde je lajnap bio „the greatest hits“ svih Inmjuzika ikada, i nije baš bilo mnogo mogućnosti da se nešto „fula“. Srećom, iako su se opet aktivirale priče o tome da su Rusi, kao na Olimpijadi u Moskvi 1980. razbijali oblake nekim svojim magičnim spravicama i nekakvim srebro-jodidom, što je, navodno, donelo lepo vreme u Rusiju a grozno vreme zapadno od Kalinjingrada, ipak smo dobro prošli, jer je kiša pala samo pred kraj trećeg dana, i nije bilo kao 2015. kada su ljudi gacali po blatu i kada je INmusic dobio nadimak „najblatnjaviji evropski festival posle Glastonburyja“. Kad na to dodamo da je jun tradicionalno najkišovitiji mesec u Panoniji (da, pogledajte na Vikipediji sve gradove Panonije pa ćete videti i sami, i ne, nije to ni mart ni april ni novembar) i da bi komotno umesto „lipanj“ mogao da se zove i „kišanj“, nama je bilo odlično da odličnije teško može biti. Elem, stigli smo.

DAVID BYRNE

Ima jedna pesma od Talking Heads, „Once in a Lifetime“. E tako, baš tako. Maštaš da vidiš Davida, koji je prisutan u tvom životu od kad znaš za sebe ili od rođenja, ovisno od generacije, skoro kao Bowie. I onda ga sretneš na Jarunu. Ovaj Dorian Gray od čoveka je prvo bio na nekoj njujorškoj umetničkoj školi, pa je onda osnovao novi talas odnosno novi val, sa svojim Talking Heads, rame uz rame sa Blondie u Americi. Samo tada se to zvalo „punk“ a ne „new wave“. Koliko su bili neshvaćeni govori jedna anegdota gde su Talking Heads dolazili u Nashville (ili tako negde na Duboki Jug pun countryja) i uključili radio (tad nije bilo satelitskog radija ni internet radija, nego si hvatao onaj najbliži zemaljski), i spiker na radiju sarkastično i preko volje najavi njihovu pesmu sa „Punk dolazi u Nashville, po prvi put i nadajmo se, i poslednji put.“ Od tada do svetske slave trebalo je svega nekoliko godina. Bili su užasno slavni bend koji je pomerao granice, onda je David počeo da svira world music i latinoameričke ritmove, pa je onda batalio sve i postao biciklista i prošao svet na dvotočkašu, pa je postao putopisac i promovisao svoje ciklo-putopise, pa se ipak vratio muzici, gde kombinuje svoje solo pesme i Headse u setlisti. Ali, kako je on to uradio! Njih 12 (slovima: dvanaest) u sivim tj. srebrnim odelima, šetali su se binom, i mnogi od njih su bili zapravo udaračka sekcija, i oni su na sebi nosili kompletne bubnjeve. Bilo je tu i gitara i basa i duvača i čega sve ne. Oni su se tako šetali, uz koloplet najvećih hitova, završivši sa „Burning Down The House“. Posle smo kod kuće (iz nekog razloga nema hot spota na INmusic-u već drugu godinu zaredom što mu je velika mana jer se ljudi međusobno gube ako nemaju roming) videli da je ovaj veliki dečak sa vitkim stasom, dečačkim licem i frizurom (jedino što je potpuno sed) rođen 14. maja 1952. godine. Hej! 66 godina! (Totalno bikovski je misliti da si večno mlad). Kad porastem, želim biti kao David Byrne. S obzirom da sam rođen 13. maja, makar natalna karta radi u moju korist. Nezaboravno, Dave.

THE KILLS

Ako je David legenda, onda su The Kills savremena hodajuća rokenrol priča koja vremenom postaje legenda. Cool kao Schweppes sa kockicama leda, njih dvoje, Jamie Hince i Alison Mosshart, vladaju stejdžom izbacujući jednu za drugom niz energičnih hitičnih pesama, mešavine indie rocka i bluesa i čega sve ne. Anamarija izgovara moju neartikulisanu misao: „kako su oni harizmatični, seksi, fotogenični, r'n'l, rođeni za stejdž i gledanje!“ Indeed. Englez i Amerikanka, kao u romanima Oscara Wildea. Drugi put sam ih gledao za 4 dana, prvi put u Kragujevcu na Arsenal Festu u četvrtak pre toga, i oba puta mi je to bio hajlajt festivala (OK, 'ajde, ovde možda uz Interpol i Cavea, ali o njima docnije). U Nemačkoj 2016. sam u hotelskoj sobi gledao snimak njihovog nastupa iz nekog berlinskog kluba, i maltene sam zaplakao „Kad ću ovo videti i ja?!“ A sad dvaput. Strpljen-spašen. Teško je u današnje vreme kada gitara malo ima, imati gitarski bend koji praši i skuplja oko sebe razne generacije, ali ovaj kreativni dvojac to uspeva. Jamie je posle Kragujevca rekao „voleo bih da bendovi više koriste gitare ponovo“. I ja bih. I mi bismo. Ali tako kao vi, deco. Kako ni na Arsenalu nisu svirali moje omiljene „Last Day of Magic“ i „Cheep and Cheerful“, stavljajući akcenat na poslednje pesme, znao sam da neće ni sad, ali ne mari. Alison je vrh onoga kako žena treba da izgleda i da se ponaša ne samo u rokenrolu. Ljudi se dele na one kojima su Severina i Ceca dobre ribe, i one kojima je Alison dobra riba. Ja sam u grupi B. Killsi su ubili. (Hehe, nice, a?)

QUEENS OF THE STONE AGE

Evo onog momenta kada na festivalu pogledaš lajnap i shvatiš da, kao ljubitelj britanske anternativne scene, uživaš u najboljem festivalu do sada u kome nema britanskih bendova. Osim pola the Kills i ovih Superorganism novih klinaca koji suštinski, kao i Cave, žive pomalo u Engleskoj. Sve su uglavnom Amerikanci. Nick je iz Melburna. Britanci su, od onog vremena kad sam ja bio mali, 80-ih, kad je bila ona „Druga britanska invazija“ i 90-ih sa britpopom, nešto debelo fulali sa muzikom. Najbolji bendovi već 15 godina stižu iz Amerike i zvuče kao Britanci. Možda to ne možemo u potpunosti reći za Kraljice Kamenog Doba ali za Interpol svakako da. Žestoki alt-rock i najveća gužva do sada na INmusicu ikada. Crtica za pamtiti: festival je ukinuo normalno pivo i uveo samo zanatsko, craft pivo. Koje je jače od običnog. 5 Craftera nije isto što i pet Žuja. Više je.

SUPERORGANISM

Evo najlepšeg iznenađenja festivala. Na Hidden Stage, koja je stvarno skrivena iz Šume Striborove, pojavila nam se multietnička superatrakcija Superorganism. Za pevačicu sam po akcentu i izgledu mislio da je Kineskinja iz Amerike, kad ono Japanka iz Britanije. Kao da su se 80-e reinkarnirale u buntovnom i šarenom svetlu i uživanju u svakoj noti. Kao da je Beck otpevao opet svoj „Loser“. Superorganism i njihov „Everybody Wants to Be Famous“ je isto za novu novu generaciju kao što je „Loser“ bio za našu: klinački, pametni, trash bunt, himna generacije. Andy Warhol je rekao da će u budućnosti (presumably smo sad u njoj) svako biti zvezda na 15 minuta. Nije rekao da će svako hteti da bude zvezda. Sa ličnim profilima na Facebooku i Instagramu svako ima i svoj kanal za emitovanje. Sigurno Andy nije na to mislio, ali desilo se. Svi su zvezde i pate za slavom, makar se gađali kakom u realityju. Jedva čekam još pesama od Superorganizma!

STRAIGHT MICKEY AND THE BOYZ

Drugar Miljan me pita „Hej, koje ti je najbolje ime benda ikada?“ Paaa, od ovih mojih omiljenih, Lek (The Cure), Oaza (Oasis), Smeće (Garbage), Kovačevići (The Smiths) i nisu neka. Isus i Marija Lanac (The Jesus and Mary Chain)? Smešno je. Depeche Mode je kul. Ali Straight Mickey and the Boyz je valjda i genijalno i smešno. Kao „Straight Dave“ iz Brüna. Indie rokeri iz Beograda su ovde upoređivani sa Repetitorom koji u Hrvata ima kultni status, a to sve govori. Gitarsko prašenje završava prvi dan, vrtoglav od Craftera.

IRENA ŽILIĆ

Pola dana se prepiremo da li je Irena Žilić sa kratkim „I“ ili je Žiiiilić sa dugim, kako bih ja u napadu vojvođanstva rekao. Nema veze, nećemo je videti jer je prerano. Ne, nije prerano! Neko je zaboravio u planu festivala da uračuna vremensku razliku između Rusije i Hrvatske, ili da Rusi više nemaju letnje računanje vremena (hvala Bogu, Putine, majstore, dajte i ostatak Evrope da posluša glasanje u Evroparlamentu, koji je to isto i izglasao ali Evropska Komisija je, pazi ovo, odbacila zakon!). Tako da Irena nastupa posle tekme Hrvatske koja se prenosi na Hidden Stage a ne pre. Taman da vidimo ženu sa gitarom, koja je jedna od sjajnih nadolazećih kantautorki sa gitarama. Tek ćemo čuti za nju.

ST VINCENT

Sveti Vićentije je ili svetac ili ostrvo u Karipskom moru. E, to je i bend. Pre nekoliko meseci je ova mlada Amerikanka (koja opet zvuči kao Britanka, u skladu sa svim tradicijama od 2003. naovamo) nastupila sama na stejdžu sa matricom i gitarom, pa je bilo ihaj svakojakih komentara. Meni bilo super, inovativno. Sad je tu sa četvoročlanim bendom, grafički savršeno. Muzički divno. Ovako bend i kantautorka iz 21. veka treba da zvuči. Miljan kaže „E zvuči mi kao Placebo sa više elektronike!“ Ja dodajem: „Meni kao Eurythmics za više gitara“. Odlično i inovativno svira gitaru preko dominatno elektronske podloge. Njih 4 su poslagani u niz na stejdžu pomalo kao Kraftwerk, kaže Tamara. Kao Hurts, kažem ja. Svi smo u pravu, a lepa pevačica nas taman podiže na divan nivo neophodan za nastup...

NICK CAVE AND THE BAD SEEDS

Nismo previše bili na Jinxima, jer smo ih čuli milion puta, ali su bili sjajni. E sad, Cavea nikad dosta, ovo mi je treći put sa The Bad Seedsima, a jednom sam video i Grinderman. Pre koncerta smišljamo ime „Niko Špilja“ i smeškamo se zadovoljno. Nikola Pećina je bila uvek dobro, ali Niko Špilja je još jače. Ovo nam je najbolja izmišljotina u prevodu još od „Cvijeta + Stroj“. Elem, Nick nas dovodi u trans svojim depresivnim poemama, razmišljanjima o dobru i zlu, Bogu i Đavolu i ostalim dihotomijama. Kad god spomene „Devil“, stejdž se oboji u crveno. Kao u Twin Peaks ona Crna koliba ili kao neko predvorje elegantnog Pakla. Nice touch. Nova slava mu je došla sa „Peaky Blindersima“ („Birminghamska klika“) i „Red Right Hand“. Pošto sam bio u Beogradu u novembru, naslućujem kako će završiti. Kažem naglas „Poslednja će biti „Push the Sky Away““, a čovek ispred mene kaže „Siguran si?“, na šta ja sa mirom Dalaj Lame, kažem „Ma 100%“. I bude. Ali me onda prevari pa se vrati opet i odsvira još. Produži za 15 minuta festivalski nastup, i ukupno odsvira 1:45h. Kakav čovek, kakva energija! Tako treba. Sviraš nešto što niko ne razume godinama, i posle 30+ godina svi shvate šta si hteo da kažeš, i napuniš Beogradsku Arenu ili Jarun, i mladi ljudi znaju sve napamet. Na kraju je opet izveo desetak mladih koji su pevali sve pesme iako imaju 18 ili 20 godina. Lara, naša drugarica, pojavila se na stejdžu (aaa zaaato nije sa nama) u tih desetak pripadnika mladeži. Posle joj kažemo, ne ne, ti si kraljica. Mi smo bili na koncertu Nike Špilje, ali ti si bila na stejdžu. Respect. Na Vikipediji piše da će ova Vaga u horoskopu 22. septembra/rujna napuniti 61 godinu. Časni sude, menjam izjavu. Kad porastem, želim biti Nick Cave. (OK, može i David Byrne. Šta pre naiđe.)

REYKJAVÍKDÆTUR

Najavio sam islandski hip-hop kolektiv Reykjavíkdætur (Kćeri Rejkjavika) kao „Rejkjavički sindikat“, aludirajući na Beogradski sindikat i to koliko ih je na stejdžu, i koliko njih zajedno ili naizmenično repuje. Ali, avaj! Dok su Beograđani socijalno orijentisani, ovde smo uspeli da preslušamo 5 pesama i u svakoj je bila reč „pussy“. To bi valjda trebalo da bude feminističko osnaživanje žena, šta li. Ali, uvek se izrodi u vlastitu suprotnost. Ne samo da je rep često jednodimenzionalni overkill, nego kad krene ovim putem mora biti pogrešno. Da podsetim da je bilo kakvo osnaživanje zapravo objašnjavanje da nije važno da li si Srbin/Hrvat, Crnac/Belac, muškarac/žena, strejt/gej itd. A ovde se umesto da se kaže da ženu ne možemo svesti samo na već spomenutu „pussy“, one svojski trude da same sebe svedu na baš to. 'Ajde da probam ja: „jeee, ja sam Belac, super je biti beo, belo belo, ja sam Belac, kul je biti beo, wooho, belilo, belo!“ Šta pomislite? Pomislite „marš, bre, Žiko, dosado jedna!“. E upravo tako. Neki Englez kaže „Do I have to put up with that s**t?“. „Pussy power“ me zanima isto koliko i „dick power“, jednako koliko i „black power“, i potpuno isto kao „white power“. Ne zanima me nimalo. Podsetite me da ne gledam hip-hop. Podsetite me da posle Nicka Cavea odem kući, da ne kvarim utisak, kao što sam to uradio 2013. na Exitu. Posle Nicka trava ne raste. A Island ume puno bolje.

ALICE IN CHAINS

Ako ste 1993. slušali Alice in Chains (nije loše ime ni „Alisa u lancima“, kad smo kod toga) niste baš mislili da ćete ih 25 godina kasnije videti jednako prpošne, ali tako je. Stari američki grunge. Svi su oni starinski rokeri. Neki bradonje sa šeširima, neki kosijaneri. Tačno vidim kako sam sa godinama zavoleo američki rok. Valjda u sveopštoj feminizaciji muškaraca i depiliranim likovima iz teretane koji piju smoothie, dođe ti da kažeš, ma daj da vidim retroseksualca iz saluna ili paba koji loče pivo i igra bilijar. Retro je osveženje posle metro. Anamarija je posebno sretna jer se pre svirke samoubeđivala da joj se možda neće dopasti, a dopada nam se svima jako. Setismo se rane mladosti. Kakva žurka! Pevač zvuči isto kao onaj nesretni pre njega. Vidi, pa pevač je melez (Mulat se kaže pravilno) a zvuči kao belac, dodaje Ana. Em imam tendenciju da sve rokere tumačim kao rasu za sebe, em sam živeo i studirao u Latinskoj Americi pa imam konstantnu tendenciju da sve koji nisu skroz crni tumačim kao bele ljude (tako to rade tamo). Svakako, zašto ovo pričam? Pa, rok su i izmislili crnci, i super je da ga vrate malko sebi. Ne znam ko ih je ubedio da je hip-hop njihov a gitare belačke. Ovo je prava, inkluzivna, rock Amerika. Bravo za Alisu.

PORTUGAL.THE MAN

Kad sam čuo da je bend sa Aljaske, bilo mi je super. Kad sam čuo da imaju 6 albuma, bilo mi je sjajno što su bili uporni da dođu do svetske slave. A onda dođu u Zagreb sa „Feel It Still“ i ti misliš da ćeš videti nisku bisera i pop hitova a ono pokoja obrada i rok solaže. Hmm, ovde nedostaje pravca. Kao neki cover band koji svira šta stigne. Razumem i njihov razvojni put, ali sada kada su našli svoj zvuk, sa poslednje dve-tri pesme, ja bih se toga držao.

INTERPOL

I evo apostola darkwavea. Omiljena mi je izreka „Živ je Joy Division, dok je Editorsa i Interpola“. I New Ordera kao direktnog naslednika, ali to je već druga priča. Meni je baš bilo zanimljivo kako u vreme kad sam slušao Joy Division, dugo nije bilo benda direktno inspirisanog njima, a onda se početkom 21. stoleća pojave dva. Interpol je došao u ono zlatno doba alternative, sredinom 1. decenije ovog veka: Franz Ferdinand, The Strokes, The Killers, Editors, Interpol, i ostali. Opet, izgledaju kao Britanci. Darko, Zagrepčanin, kaže u šali „Auu izgledaju kao desničari, sve crno!“. Srećom pa nisu. Prošle godine na Kalemegdanu, sad u Zagrebu, srce puno. Kažu da ćemo se tek družiti. Disko kugla emituje svetlost u publiku. Počinje kiša, i stvara se fantastična igra svetlosti kroz kišnu zavesu. Dark muzika, darkwave i ostali pravci, to je egzistencijalizam, to je Kafka, to je Sartre. Kroz muziku. Sjajan kraj festivala. Bežimo kući, mokri kao miševi.

EPILOG

Nema epiloga. Vidimo se tek! Ako ovaj festival ovako raste i popravlja se, šta li će biti na godinu? Kaže NME, Zagrebe, kakvu si žurku priredio! Vidimo se 2019! Volimo te, Inmjuziče, više no ikad.

Autor: Žikica Milošević
Foto: Žikica Milošević/Lara MajkićJulien Duval/Anamarija Tumbas