Izložba NJ.K.V. kneginje Jelisavete Karađorđević “Jelisavetin album” u Kući kralja Petra I

Gradska opština Savski venac, Kuća kralja Petra I i Udruženje UMETNOST BEZ GRANICA imaju čast i zadovoljstvo da Vas pozovu na svečano otvaranje izložbe NJ.K.V. Kneginje Jelisavete JELISAVETIN ALBUM.

U prisustvu visokih zvanica, izložba će biti otvorena 16. decembra 2016. godine u 20 časova Kuća Kralja Petra, Senjak, Vase Pelagića 40

Pištolj sa kapljom krvi Sa Jelisavetom me je, pre nekoliko godina, upoznala veoma draga zajednička prijateljica. Odmah sam podlegla njenim čarima, oštrom umu, zavodljivom osmehu, neograničenoj radoznalosti, a kasnije sam otkrila i posvećenog prijatelja, zaljubila sam se u predivnu i hrabru osobu. Vremenom sam se upoznala sa Jelisavetinim umetničkim radom. Sve navedeno definiše snažnu umetnicu baš kao što je i žena koja tu umetnicu čini. Njeno životno iskustvo sačinjeno od smeha i plača, bola i trijumfa, njena divlja mašta i nezaustavljiva glad za novim iskustvima i svemu što život pruža, njena ljubav prema ljudima, drugim živim bićima i prirodi, strast za putovanjima i različitim kulturama, sve to okupano besprekornim, ne ciničnim smislom za humor. Zaljubila sam se u umetnicu koliko i u ženu iza umetničkog dela. Prvi rad koji mi pokazuje za ovu izložbu je predivan crtež glave žene sa šarenom maramom na kojoj su oslikani različiti predmeti koji nemaju nikakve veze sa mestom na kome se nalaze, ali se savršeno uklapaju: kišobran, ljudsko oko, ili bi to moglo biti oko guštera, nisam sigurna. Postoji lice pod tom maramom, ali na licu nema usana ni nosa, tu je samo jedno oko iz koga izlazi zmija. Nalazim da je crtež pun poetike, osećam radost kada ga posmatram, a Jelisaveta objašnjava uz osmeh: „Ovo je najraniji rad koga mogu da se setim, bila sam tužna i bolesna, ali mi se dopada. Zmija prolazi kroz mozak i oko, ne znam šta to znači, ali mora da je nešto jako bolno.“ Jelisaveta pretvara bol u sreću, kao alhemičar, ona meša nemoguće sastojke. Lica me prate, bulje u mene sa slika, kao maske iz suvenirnica u Veneciji. Lica ljudi i životinja, portreti osoba koje je Jelisaveta crtala na dosadnim konferencijama na kojima je učestvovala, u cilju da se zabavi, portreti nepoznatih žena koje bi mogle biti modni kritičari u „Vogu“, na primer. Jelisaveta vidi lica na mermernom podu u kupatilu stana svoje ćerke, i u hotelu u Ženevi, u drveću, i kamenju u parku, u kostima u studiju kiropraktičara, kao i na polomljenim zidovima sa kojima se sreće prilikom posete prijateljima. Ona fotografiše ta lica, iscrtava ih na odštampanim fotogafijama i ona postaju živa na magičan način. Proces stvaranja nekih crteža može trajati satima, ali za neke su potrebni dani, lica su brojna i ona mora oživeti svako od njih. „Ovo je ludo lice nekoga ko nosi mačku i morskog psa na glavi“, objašnjava mi Jelisaveta jedan od crteža. Smejemo se dok nas zgodan momak posmatra pod svetlom baterijskih lampi koje koristimo da bismo osvetlile crteže i bolje videle svaki detalj. Borimo se baterijskim lampama jer ne rade ispravno i koristimo i naše mobilne telefone kao izvor svetla da slučajno ne bismo propustile nešto, važan je svaki detalj, svako lice: ljudsko, mačije, miša, ptice i ajkule. Neka lica su „monstruozna, odvratna“, kako ona kaže, dok su druga šarmantna i duhovita, a neka jako lepa. „Ovo je tenk prekriven cvećem“ – komentariše Jelisaveta šareni crveno/roze crtež njene vizije vojnog tenka i oborena sam sa nogu lakoćom i načinom na koji ona to radi. Moglo bi se misliti da je skoro detinjasto, ali Jelisaveta se bavi veoma ozbiljnim problemima i ona nije dete, a njena poruka ubada direktno u srce. Bolno je gledati taj crtež odmah nakon vesti o još jednoj ratnoj katastrofi koja u tom trenutku razara Alepo, a moj um je preplavljen slikama ranjenih žena i dece. „Tenk treba da bude prekriven cvećem, umesto da ubija ljude“ – Jelisaveta jednostavno i istinito dodaje i ja se apsolutno slažem. „Ovo je moj pokojni muž, vidim ga kao mafijaša u tolikoj meri da sam dodala kap krvi na pištolj“ – opet se smejemo veoma bolnoj epizodi u njenom šarolikom i dramatičnom životu „Kako birate teme za Vaše slike?“ – pitam „Ne znam.“ – kaže ona – „Dolaze same.“ Neki crteži su nedavno nastali, a neki su od pre izvesnog vremena. „Davno?“ – pitam. Ona ukazuje na još jednog momka sa neke konferencije i kaže: „Ovo je urađeno pre dvadeset pet godina.“ Kao i sama umetnica, crteži bezvremenski mogli bi biti deca ili lutajuće duše i sve između toga. Vratimo se na lica. Oči i usne su veoma intenzivni, stvorenja oživljavaju sa svakim zrakom svetlosti koji proizvodimo nefunkcionalnim baterijskim lampama i našim mobilnim telefonima. Deluju kao da imaju sopstveni život i da im svetla ne smetaju. Naš obilazak se približio kraju i ostavljamo stvorenja u mraku da se zabavljaju celu noć u svom svetu koji je takođe naš svet, ali tako često mi nismo u stanju da ga shvatimo. Ova fantazmagorična kolekcija duša, starih i novih, živih i mrtvih, realnih i imaginarnih, opčinila me je na isti način na koji je to Jelisaveta učinila kada smo se prvi put srele. Nakon našeg razgovora, izlazim u hladnu beogradsku noć, a duša mi je puna utisaka, potresena sam osećanjima i puna divljenja prema ženi koju otkrivam više, pri svakom susretu, dok njeno sićušno prisustvo ispunjava prostoriju magmom. Osećam kao da je moje srce probijeno tim pištoljem i da je ostala kap krvi na mojoj košulji od bola i radosti, iskustva, života i umetnosti u potpunosti življenih. Marta Jovanović

Foto: Kuća kralja Petra I

Slični članci

Ostavite komentar

Your email address will not be published.