OČISTITE TELO OD TOKSINA: Bobičasto voće - izvor minerala, vitamina i enzima

„Tvoja hrana biće tvoj lek!“, govorio je ljudima čuveni antički lekar Hipokrat. Nauka i savremena medicina danas potvrđuju ovu tezu, a sve češće se mogu čuti saveti o uzimanju organski gajenih biljaka oslobođenih toksina. Za dobar imuni sistem neophodna je raznovrsna hrana, bogata prirodnim vitaminima i mineralima. Leto je idealan period da svoje telo očistite i zasladite se sočnim bobičastim voćem koje predstavlja izvor brojnih hranljivih i zdravih sastojaka. Bobice su bogate biljnim fenolima, flavonoidima od kojih i potiče njihova karakterističana boja i ukus. Plodovi ovog, najčešće samoniklog voća, odličan su izvor minerala, vitamina i enzima. Voćke je najbolje konzumirati baš onakve kakve nam ih priroda poklanja – sveže i bez dodataka industrijskih šećera. Ovo „šumsko voće“ jarkih boja izvor je vitamina C i vlakana, a spada u grupu prirodnih antioksidanata. Sadrže i kalijum, kalcijum, fosfor, magnezijum, gvožđe, mangan, vitamine grupe B, folnu kiselinu. Brojna lekovita svojstva raznobojnih bobica prepoznata u prošlosti, nauka je danas potvrdila – smanjuju broj malignih ćelija kod različitih tumora, jačaju imunitet, leče urinarne infekcije, smanjuju i regulišu krvni pritisak, popravljaju krvnu sliku i cirkulaciju. Bobice imaju sposobnost čišćenja organizma, jer ubrzavaju lučenje teških metala i radioaktivnih elemenata. Većina voćaka iz ove grupe su niskokalorične namirnice, sadrže svega nekoliko desetina kalorija na 100 grama proizvoda, pa se posebno preporučuje osobama sa viškom kilograma jer odlično reguliše metabolizam, jer biljna vlakna podstiču varenje i daju osećaj sitosti. Bobičasto voće može se kupiti na pijacama i u supermarketima, sveže ili sušeno tokom čitave godine. Pri kupovini je važno obratiti pažnju na izgled, da nije trulo i nema znakova buđi, i da je čvrsto na dodir. Bobičasto voće se u frižideru može održati svega par dana, ali izuzetno dobro podnosi zamrzavanje. Pre zamrzavanja važno je dobro ga oprati i osušiti, a zatim u tankom sloju rasporediti u plastičnoj posudi, a kasnije prebaciti u plastične kesice i tako će sačuvati svežinu od nekoliko meseci do godinu dana. Nežni i osetljivi bobičasti plodovi zahtevaju transport u hladnjačama na temperaturi od 0 – 5 C, u gajbicama ili plastičnim kutijama. Stručnjaci tvrde da ove voćke ne gube mnogo od svojih lekovitih svojstava ni prilikom zamrzavanja.

Bobičaste plodove domaćice najčešće koriste u spremanju slatkih jela. Odličan su dodatak sladoledu, palačinkama i kolačima, mogu se stavljati izmiksane kao preliv ili celi plodovi. Jednostavni za pripremu su i džemovi i marmelade, a postupak nije ništa teži ni pri spravljanju sokova. Veoma važna zajednička stavka za bobičasto voće je organski uzgoj, što znači da nisu gajeni na uobičajeni način, koji podrazumeva upotrebu hemijskih sredstava za zaštitu bilja, prihrane i veštačkih đubriva. Mada izgledaju manje lepo u odnosu na plodove na koje smo navikli, jer nisu veliki, pravilnih oblika i sjajnih boja, ovi proizvodi su skuplji. Iako se u svetu već gotovo dva veka planski uzagajaju pojedine sorte bobičastog voća, koje je do tada raslo samoniklo, u Srbiji je slabo razvijen organizovani uzgoj ove kulture. Međutim, zbog izuzetno povoljnih klimatskih uslova i prihoda koje donosi, poljoprivredni stručnjaci smatraju da će u dogledno vreme ove izuzetno atraktivne biljke – brusnica i borovnica, zameniti kukuruz i pšenicu, do sada vodeće ratarske kulture. Uzgoj ovog voća bilo bi idealno rešenje za sve vlasnike usitnjenih poljoprivrednih gazdinstava.

Pored grožđa, najpoznatije vrste bobičastog voća su: borovnica, brusnica, ribizla, josta i ogrozd.

Borovnica je dugovečna žbunasta biljka, visine do 50 cm. Tamnoplavi bobičasti plodovi teže između dva i tri grama, prijatnog su i specifičnog ukusa. Potiče iz Severne Amerike, koja je i danas njen najveći proizvođač. Leto je period kada borovnica dospeva za berbu, plodovi moraju biti tamnoplave ili skoro crne boje. Beru se specijalnim češljevima ili ručno, pažljivim skidanjem sa peteljke u ranim i hladnijim jutarnjim časovima, strogo pazeći da se plodovi ne oštete. Bobice se nakon berbe pakuju u male plitke gajbice, koje moraju biti u ramovima. Ovi sitni plodovi izuzetno su osetljivi na spoljašnje uticaje i teško se održavaju u normalnim uslovima, slabo podnose transport, te se najčešće posle berbe zamrzavaju u hladnim komorama, gde se čuvaju do momenta prerade ili prodaje u zamrznutom stanju. U hladnjačama se borovnica čuva na temperaturi od 0 – 2 C i tako se plodovi mogu održati tri do četiri nedelje, uz minimalno smanjenje težine. Sveža borovnica ima blago „zamagljenu“ površinu i boju. Borovnica je jedan od najboljih antioksidanata koje priroda nudi, smanjuje štetne procese u ćelijama, „čuva“ mozak i pamćenje, naučnici tvrde da je delotvorna kod Alchajmerove i Parkinsonove bolesti, da štiti od kancera i sprečava kardiovaskularne bolesti. Pored ploda lekoviti su i listovi borovnice, oni se beru u proleće, dok biljka cveta, važno ih je skupiti pre nego što plod sazri, jer su samo u tom slučaju lekoviti. Suše se na tamnom i hladnom mestu ili u rerni na 40 stepeni. Narodna medicina tvrdi da su čajevi napravljeni od listova borovnice delotvrni kod šećerne bolesti, želudačnih grčeva, proliva, povraćanja, upale mokraćnog mehura i mokraćnih kanala. Prisustvo tanina i pektina čini je delotvornom u lečenju dijareja i katara na želucu. Pored toga što je snažan diuretik, borovnica leči upale bešike i bubrega. Kompoti i marmelade napravljene od osušenih, zrelih plodova jačaju očni vid. Ipak, najdelotvorniji je sirov sok koji ublažava smetnje pri varenju.

Brusnica je od strane zapadnih naučnih institucija proglašena najzdravijom u prehrambenom lancu ishrane. Arheolozi tvrde da je brusnica postojala još u gvozdenom dobu. Vodi poreklo iz Severne Amerike, gde su je Indijanci sredinom XVII veka koristili u lečenju mnogih bolesti. Nešto kasnije stigla je u Evropu, gde su zapravo otkrivena njena lekovita svojstva i važnost u ishrani. U Velikoj Britaniji, Francuskoj i Nemačkoj izuzetno je cenjena kao antibiotik, dok na našem tržištu još uvek predstavlja novitet. Ova zelena, niskogrmasta, do 30 cm visoka biljka, u narodnoj medicini predstavlja lek za gotovo sve bolesti. Sitni, bobičasti, crveni plodovi brusnice izuzetno su hranljivi i zdravi, prebogati vitaminom C, te otuda i potiče njen kiselkast ukus. U Americi se sos od brusnica poslužuje uz meso za Dan Zahvalnosti, a sušena brusnica ukusna je grickalica, dok su konzervirani sos i koncentrovani sok najčešći proizvodi ove voćne kulture. Stručnjaci tvrde da redovnom upotrebom soka od brusnice može da se smanji rizik od bolesti srca i krvnih sudova. Dva puta godišnje, u u julu i septebmru, brusnica zri, a između ova dva perioda listovi dobiju crvenkastu boju, i tada se skupljaju (beru), a od njih spravljaju lekoviti i okrepljujući čajevi. Posebno se preporučuju osobama koje su izložene dugotrajnom stresu. Pored toga, veoma uspešno leči bakterije – ešerihiju koli i helikobakter pilori. Tvrde i crvene bobice bogate su i vitaminom A, biljnim vlaknima, bioflavonoidima, koji smanjuju rizik od karcinoma dojke i debelog creva. Sprečava nastajanje čira na želucu, leči poremećaje jetre, a deluje i protiv bolesti kože, polnih organa i organa za varenje. Srazmerno rastu lekovitih svojstava, raste i cena ove voćke, pa su tako kod nas i okruženju prilično skupi proizvodi od brusnice, čaj i sušeni plodovi, ali i sadnice. Na cenu brusnice najviše utiče cena transporta, jer na naše tržište najčešće stiže iz američke države Masačusets u kojoj je brusnica najvrednija poljoprivredna kultura.

Ribizla je u prošlosti gajena u severnoj Evropi kao ukrasna biljka. U prirodi se javlja mnogo sorti ribizle, a ljudi ih, uglavnom po boji bobica, dele na crnu, crvenu, belu i zlatnu ribizlu. Ova višestruko korisna biljka raste u grmu i može da dostigne visinu od 2.5 metra, a rađa oko 20 godina. Plodovi su grupisani u grozdove. Plodovi crne i crvene ribizle su hranljivo, zdravo i lekovito voće, dok se bela i zlatna ribizla češće gaje kao dekorativne biljke. Iako je jedna od najkiselijih voćki, veoma je ukusna i sočna. Bobice opstaju na grani 4 do 6 nedelja, a ne gube na kvalitetu. U svom sastavu ribizle imaju i organske kiseline, šećere i obilje drugih sastojaka koji blagotvorno deluju na ljudski organizam. Ribizle se ne mogu dugo čuvati, te je pri kupovini najvažnije izabrati čvrst i sjajan plod sa peteljkom. Najbolje je jesti ih odmah, sveže, nakon kupovine. U frižideru se mogu držati do pet dana, a mogu se i zamrznuti kao bobice ili kaša. Pre zamrzavanja pažljivo ih očistiti – jednom rukom držati peteljku, a drugom pomoću viljuške vući bobice nadole. Posle pranja pod mlazom vode u cediljki za voće, osušiti ih na čistom kuhinjskom ubrusu, zatim pakovati u plastične kutije. Od ribizla se pravi ukusno i lekovito slatko vino, zatim, sokovi, sirupi i likeri. Čaj od crne ribizle poboljšava rad bubrega, ublažava reumatske tegobe i snižava krvni pritisak. Crni plod poboljšava koncentraciju i pamćenje, povoljno deluje na proširene vene, a preporučuje se kod svih upala i anemičnim osobama. Crvena ribizla je odlična za ten, a svojim lekovitim sastojcima pojačava apetit i jača imunitet ljudskog organizma. Iako je uzgoj ribizle izuzetno jednostavan, u našoj zemlji slabo je zastupljena kao voćna kultura, čak ne zadovoljava domaće potrebe.

Ogrozd je voćna vrsta stara više od 2000 godina. Ova žbunasta voćka zastupljena je sa oko 2000 sorti, a najpoznatije su majski vojvoda, silvija, oregon, beli trijumf. Uprkos tome što potiče sa Bliskog Istoka, ogrozd se najviše gaji u Poljskoj, Češkoj, Slovačkoj i skandinavskim zemljama. Otporan je na zimske mrazeve, te ga zato nazivaju biljkom severa – severno grožđe. Bodljikav žbun dostiže visinu od oko 60 cm, nije mnogo rasprostranjen, mada ima ukusne i kvalitetne plodove. Plodovi ogrozda su pojedinačni, mase od 6 do 12 grama, okruglastoovalnog oblika, dlakavi, veličine klikera, žute, crvene ili zelene boje, što zavisi od sorte. Zrele bobice su slatke i meke, dok su nezrele tvrde i kiselkaste, a potpuno nezreli plod je otrovan. Ova biljka specifičnog mirisa obiluje vitaminom C, kalijumom, betakarotenom i dijetetskim vlaknima. Krupne bobice raznih boja mogu se konzumirati sirove ili prerađene u žele, kompot, marmeladu, sok, vino i sirće. Od njega se spravljaju prelivi za torte, sladolede i voćne salate. Odlaganjem u frižider plodovi ogrozda mogu se čuvati nekoliko nedelja, dok se zaleđeni ili pretvoreni u pire mogu čuvati u zamrzivaču za hladne zimske dane. Sos od ogrozda služi se uz sveži sir ili jogurt. Vreme sazrevanja je jako kratko i domaći ogrozd je teško naći na pijacama. Plod ogrozda – i kora i meso, riznica su vitamina i minerala, i kao takvi prirodni su lek za mnoge bolesti. Delotvoran je kod pražnjenja creva, jača krvne sudove i vezivna tkiva, podstiče rast kose i stvaranje zdrave kože. Grmovi ogrozda retko se mogu videti u baštama, a i tada najčešće služe kao ukrasno žbunje.

Josta je novija voćna vrsta, stvorena ukrštanjem crne ribizle i ogrozda. Ime je dobila od početnih slogova ove dve biljke na nemačkom jeziku. Od ogrozda je nasledila veličinu, a od ribizle boju. Zanimljivo je, da je zbog Drugog svetskog rata josta bila potpuno zaboravljena, sve do 1953. godine kada je na jednom nemačkom univerzitetu dobijena konačna verzija ove žbunaste biljke koja raste uspravno i do 1,5 metar visine. Lista i cveta rano, rađa obilno, a plod joste jeste grozd, sa po 5 – 10 bobica. Okruglastoovalne bobice su teške oko 3 grama, a boja ide od tamnocrvene do crnosjajne. Ukus joste je kiselkast i osvežavajuć, može se jesti u svežem stanju, a njenom preradom dobijaju se ukusni sokovi, kompoti, slatka, džemovi i marmelade. Josta je bogata dijetetskim vlaknima i vitaminom C, 800-1000 mg% na 100 gr ploda, poređenja radi, to je nekoliko puta više vitamina C nego što sadrži limun ili mandarina. Posebno osvežavajuće je vino napravljeno od joste koje fermentacijom ne gubi minerale i vitamine kojima svež plod obiluje. Plodovi joste mogu se sačuvati zamrzavanjem i sušenjem. Bobice se operu i prosuše, a zatim pakuju u plastične posude i zamrzavaju, a osušene bobice mogu biti odlične zimi u kombinaciji sa medom ili jogurtom. Nažalost, u našim krajevima ove biljne kulture gotovo da nema, ali se sadnice joste mogu naći u bolje opremljenim rasadnicima. Može se gajiti na različitim terenima, jer je otporna na bolesti i niske temperature. Prvi plodovi pojavljuju se u trećoj godini.

Autor: Tatjana Mišović
Foto: Ilustracija/Unsplash.com/Pixabay.com

Pogledajte još

Ostavite komentar

Vaša e-mail adresa neće biti postavljena.