RADILA SAM PO CEO DAN: Kako sam šest meseci živela bez plate

0

Imala sam posao, ali plata je prvo kasnila, a posle je više nije uopšte bilo. Radila sam pola godine bez dinara. Zašto, pitao bi me neko. Bolje da si bila kod kuće sa detetom nego što si džabe radila, pa još plaćala prevoz svaki dan…

Ali eto, mnogo je razloga bilo da ne sedim kod kuće. Da radim kao da primam 2.000 evra, a ne 0 dinara. Prvo, nije uopšte lako dati otkaz i fino sedeti kod kuće u situaciji kad sam izdržavaš dete koje ide u vrtić. Bivši muž, inače dobar otac, i sam je ostao bez posla…

Iako je otkaz razuman potez kad od posla imaš samo trošak, onaj iracionalni deo tebe plaši se da sedi besposlen jer mu to izgleda kao propast, kao da se nikad ništa dobro neće desiti u smislu finansija i egzistencije. I onda ideš da radiš. Lakše ti je da vrtiš pedale u mestu iako se ne pomeraš nego da odustaneš i imaš taj ubistven osećaj NIČEGA.

Majka mi je pomagala od svoje penzije za račune, imala sam nekih 400 evra ranije ušteđenih, pa sam od njih plaćala vrtić i hranu. Ne znam kako, razvlačila sam ih tri meseca. Bilo je i neke hrane u zamrzivaču, uletale su neke sitne tezge, svakog meseca zaradila bih oko 30-40 evra.

Ta prva tri meseca nekako sam izdržavala, imala nadu, strpljenje, želju da se trudim da jurim tezge i da na poslu radim, da dam sve od sebe da se spase brod koji tone.

Pretrpavala sam se poslom da ne bih imala vremena da se šetam gradom i gledam izloge. Nije ništa falilo mom detetu, imala je šta da nosi. Ali kad ne možeš da joj kupiš neku novu suknjicu ili sandalice, neku igračku i nemaš za igraonicu, mnogo ti se stuži. Ovako, kad ima, možda i ne želiš da vodiš dete u „Mek“, jer to je džank, i ne interesuje te igraonica jer bolje da je dete napolju, ali tada, tada je sve drugačije. Želiš u taj „Mek“ jer tada „Mek“ znači da nešto možeš, da si živ. Želiš sve i samo ti se plače.

Ja sam stvarno pala u depresiju. Bežala sam od prijatelja koji su nas zvali na rođendane, na Adu, u šetnju… Jer sve to košta, a ja nemam, i bilo me je stid od toga.

Zaista, nije nam falilo ništa osnovno. Ali bio je to život u izolaciji. Mene je ubijala kombinacija nemoći i apsolutne odgovornosti za dete.

Tada sam postala radoholičarka. Mada sam radila za džabe, radila sam po ceo dan. Stizala sam kući oko osam uveče, malo se poigrala sa ćerkom, okupala je, uspavala i u 22.00 ponovo sedala za računar. Radila tezge, od kojih mi neke takođe nikad nisu plaćene. Neke jesu, i tako se nekako preguralo. A da mi sad svi ti poslodavci vrate šta su dužni, imala bih na gomili 1.400 evra. Ali neće. Nema ni veze više.

Posle tih šest meseci zaposlila sam se. Najzad sam dobila normalan posao. Primala sam redovnu, solidnu platu, mogla da vodim dete u taj „Mek“, ali nisam, a već sam rekla i zašto. Mogla sam malo da se opustim, ali zapravo nisam mogla. Nisam imala kapaciteta za opuštanje. Nastavila sam da radim istim tempom kao pre. Nikom ko bi me pitao da nešto uradim nisam rekla da ne mogu. Pretrpavala sam se tezgama, radila ih uveče i vikendima.

I tako je bilo pet godina. Radila sam bez vikenda i bez odmora. Dok nisam počela da se razboljevam. Svaki čas mi je nešto falilo, non stop sam bila kilava, prehlađena, upljene bešike, jajnika i svega što može da se upali.

Onda je došlo vreme da moram da naučim da se odmaram. I naučila sam, jer i to je odgovornost prema sebi i svom detetu.

Izvor: Blic Zena

Foto: Yayimages

Slični članci

Ostavite komentar

Your email address will not be published.