"Lampeduza" u izdanju Geopoetike
Po završetku studija starogrčkog i latinskog, Leonardo Karači odlazi na Siciliju, gde se ukrštaju
mitski antički svet kojim je opčinjen i svet bola i ljubavi u koji kao mladić prvi put stupa.
Zaljubljuje se u zavodljivu plesačicu Irene, s kojom provodi nekoliko strastvenih dana. Irene,
međutim, mora da prati svoju trupu i odlazi uz zahtev da se ljubavnici ponovo susretnu na
Lampeduzi. Posle nekog vremena, Leonardo se zapućuje na ovo neobično ostrvo, nesvestan da
zapravo kreće na veliko putovanje koje će ga zauvek promeniti.
„Silueta Lampeduze bila je ravna i ogoljena: činilo se da nikakva obilnija vegetacija ne ublažava suvoću oker boje njenog torza. Samo su oskudne grupe palmi protivurečile toj apsolutnoj sterilnosti nepravilnih visova. Jedna jedina svetlost, ona sa svetionika, razgonila je polutamu. Od pogleda na taj uznemirujući pejzaž steglo mi se u grlu. Nejasne slutnje saletale su me dok sam posmatrao ogromne procepe u prečniku ostrva; bilo je to nekakvo nedokučivo predosećanje čijeg se ždrela čovek plaši sluteći da u njemu može pronaći tužnu nemoć teskobe.“
Na ovom nesvakidašnjem mestu, Leonardo se survava u ponore sopstvenog bića, a onda dopušta
ostrvu da ga potpuno osvoji – sjedinjuje se s prirodom, duge letnje dane provodi u lovu, ribolovu
i uzbudljivim dogodovštinama sa ostrvljanima, istražujući neukrotive stene i burno more. Kroz
ovaj proces, autor detaljno istražuje moć koju strast i lepota imaju nad čovekom, a onda vešto i
gotovo neprimetno osećaj bola i samoće ustupa osećaju pripadanja i mira.
Ipak, poput Lampeduze i njenih skrivenih čari, život donosi preokrete – novu ljubav, rat, gubitak,
daleko putovanje. A da bi život u celosti razumeo, junak se mora vratiti tamo gde je sve i počelo.
Na Lampeduzu.