Deca mutanti: Između Karleuše i Legije

Istina je da to nije nikakav skandal. Nikakvo iznenađenje. Skandalozno je zapravo svo to prenemaganje i uzdisanje nad činjenicom koja je logična posledica života u ovom društvu.

A društvo smo svi mi. I vi koji uzdišete i vi koje raduje inspiracija „herojstvom“ glavešine JSO-a i manjina koja po glavi tumba pitanje – Može li se to promeniti? Dakle, ne kako je do toga došlo već može li se sa tim ućiniti nešto. Nešto više od uzdaha ili aplauza.

U podzemnom prolazu na Terazijama, na kartonskom štandu, prodaju se čarape i knjige. Mali, ilegalni privrednik prepoznao je šta je u njegovoj ponudi marketinški najzahvalnije. Na još tanjem kartonu, plavim markerom, istakao je pisca kog smatra najprofitabilnijim u svom asortimanu.

Legija – ime je ispisano velikim, krivudavim slovima. Među čarapicama svih boja. Patriotizam i jeftina konfekcija. Zarada mora biti bar solidna.

Estradni izbor naših srednjoškolaca je možda veći šok. Očekivano je da estradne zvezde budu idoli mladih ali zapanjujuće je zapravo to do koje mere je izbor zasnovan na nečemu što nema veze sa muzikom.

Srbija se i dalje vrti oko jedne jedine podele – staro ili novo, tradicionalno ili moderno, rigidno ili liberalno. U stihu i u prozi. Na jednoj strani su Jelena Karleuša i Marčelo, na drugoj Bora Đorđević i Ceca. Pročitati ove podatke kao muzički odabir bilo bi sumanto.

Bora Đođević se slušao u vreme mog puberteta, „gde si u ovom glupom hotelu“ ložilo je moju generaciju, klinačka patetika se pre petnaest godina lečila opusom nekada progresivnog muzičara koji je pod stare dane završio kao najtvrđa desnica, u njegovom slučaju predpostavljamo, već dovoljno žuljevita.

Poznato je da Bora ne ide nikuda bez pesmarice u tvrdom povezu što ga, bez obzira na njemu svojstvenu leksiku, čini gotovo mudračkom figurom sličnoj veteranima SANU.

Poznato je da ima tetovažu grba i ocila i da nije nimalo naklonjen onima koji su i na testu za srednjoškolce prošli katastrofalno. Naime, na najveći otpor kod mladih naišla je ideja o sklapanju braka sa osobom druge nacionalnosti.

Tako je Bora postao idol. To što on danas svira i peva ne dopada se više nikome. Ono što on danas govori itekako nailazi na dobar prijem. Bolji od Legije među čarapama, ali slušanje Borinih mudrosti kod Lee Kiš i dalje ne košta ništa.

Jelena Karleuša je juče bila ponosna na činjenicu što se našla u izboru srednjoškolaca ali je, na Twitteru takođe, protestovala zbog ekipe u kojoj se prostim zbirom našla. Ništa se tome ne može prigovoriti. Ona ima pravo. Svako kome društvo ubica ne imponuje ima pravo.

Ali, pristaše one vizije Srbije koja nalaže da se njihovoj otadžbini može dogoditi sve osim da se promeni, a u to ime je Ulemek i pucao, krenuće u sarkastični, mizogini i licemerni obračun sa „plastikom“.

Silikon je kriv. Izbacite silikon iz glava naše dece. I lošu muziku. Kod nas egezekutori i kriminalci slušaju samo valcere. I Cecu, kad ih spopadne merak. Naučite mlade da je ta estetika nakazna. I podsetite ih na Karleušinu ružnu prošlost. Iz njenog puberteta. Sa etikom će se već nekako snaći.

Kad se stariji dogovore šta je dobro a šta zlo. I konačno odluče ide li Legija u tvrdi povez i Narodnu biblioteku ili na smetlište. Do tada, nezvanični konzenzus nalaže da su „trandže“ opasnije od kriminalaca i ubica.

U tekstu „Konobari fašizma“ napisanom povodom hapšenja Radovana Kradžića, Dubravka Ugrešić ima čitavo poglavlje naslovljeno sa „Deca mutanti“. Autorka rezimira kako svoje poglede na svet formiraju oni koji stasavaju u postjugoslovenskim društvima. U društvima koja se još uvek nisu dogovorila oko toga šta je zločin a šta nije: „Problem je u tome da svi ti konobari fašizma, kakav je i Karadžić, ne nadmašuju sebe u veličini zla koje proizvode, nego u nevidljivoj tvari, u semenu koje ostavljaju za sobom, u svojoj budućoj deci. A, ta deca, mutanti, nikli su zdravi i lepi u ovih dvadesetak godina.

To su deca sa šajkačama na glavi, koja su demonstrirala u Beogradu protiv Karadžićevog hapšenja. To je Marija Šerifović koje je euforično pronela svoja tri prsta celom Evropom, iako nije znala tačno da objasni čemu služe (In the name of mother, father and you know...- objasnila je iznervirano holandskoj novinarki).

To su prebijači Roma i homoseksualaca na beogradskim ulicama, to je ona razgaljena gomila na koncertima Cece Ražnatović-Arkan. Ti mladi mutanti su deca iz Bosne, koja divljaju za vreme fudbalskih prvenstava i obmotavaju se hrvatskim, srpskim i turskim zastavama kao nevidljivom placentom.

To su deca koja se na koncertima Marka Perkovića Tompsona pojavljuju odevena u ustaške uniforme. To su deca koja urlaju ustaške i četničke pesme, to su mladi članovi opskurnih profašističkih stranaka po Srbiji, to su deca sa tetovažama, na čijim telima se koči Pavelićev lik....“

To su ta naša deca, danas srednjoškolci, sutra huligani, članovi stranaka, aktivisti, kriminalci čiji nas izbori ne smeju zapanjivati. Meni su stariji u svoje vreme ostavili Miloševića. Mi smo današnjoj omladini ostavili Legiju. To je naš legat i naša odgovornost.

Pogledajte još
Ostavite komentar

Vaša e-mail adresa neće biti postavljena.