Čija su naša rijaliti deca?

Magistru Velimiru Iliću ne smeta kada huligani koje on naziva „našom decom“ razbiju poneki prozor na stranim ambasadama ali mu smeta kada se neka druga a opet naša deca razgaće po rijaliti programima u nadi da će zaraditi neku crkavicu i par tabloidnih duplerica.

I ova druga, naša deca, rasla su toj istoj Srbiji koja „guta“ rijaliti formate zahvaljujući kojima „programi koji vređaju javni moral“ dosežu milionsku gledanost. U čemu je problem? U šta su sva ta deca mogla da izrastu sazrevajući u zemlji u kojoj ministar Ilić poziva TV novinarke na oral, daje, onako nepismen, intervjue Snežani Dakić u svom privatnom bazenu, šenluči sa Cecom Nacionale, tim živim oličenjem savremene srpske kulture i nacionalnog dostojanstva, kabadahijski šutira novinare usred emisija?

U šta su sva ta gola deca, što se mrdaju pod jorganima u rijaliti programima, mogla da izrastu osim u ovo što gledamo?

Nekakvi poslanici grada Kraljeva koji pričaju o kulturnom genocidu prilično su se kasno probudili. Okidač je morala biti „promocija homoseksualnosti“ kako oni u svojim limitiranim glavama nazivaju učešće Bobana Stojanovića u rijaliti programu „Veliki brat“. To je efekat jedne bolne ljudske priče o mladom čoveku koji je bio prinuđen da uđe u rijaliti program kako bi, priznat od strane javnih ličnosti, uverio sopstvene roditelje da nemaju razloga da se stide. Tu priču neko je shvatio kao pretnju „kolektivnom duhu naroda“ koji mora da opstane u svojim nevrednostima – netoleranciji, klerofašizmu, zatucanosti, predrasudama i agresiji. Poslanici Kraljeva se zapravo za to jedino i bore i strahuju.

Homoseksulnost nije, ne bi bilo loše ponoviti mada je uzludno, nova boja sezone ili nekakav aktuelan kroj da bi se mogla promovisati. O tome se govori godinama ali Kraljevo, verovatno zainteresovano da vidi kako tast jebe snaju, zet svekrvu, a dever mladu u Karamelinim „Preljubnicima“ nikako da shvati proste naučne činjenice. Gledanjem se ne menja seksualnost inače bi većina progonjenih gejeva, posmatrajući strejt ljude na svakom koraku, pod utiskom "promocije", odavno promenila opredeljenje zbog kojeg ih ova sredina kamenuje.

Nemoguće je da i magistar i poslanici ćute godinu dana na „Preljubnike“, emitovane dva puta dnevno na televiziji sa nacionalnom pokrivenošću. „Preljubnike“ za koje je dokazano da su igrani a ne rijaliti sadržaj što samo znači da su sve te porodične gadosti imale i reditelja i scenaristu. U društvu zakletih tradicionalista, branitelja porodice, ovaj program dosegao je milionsku gledanost. Kako? Zar vam ovo malo ne liči na hrišćanski profil Maje Nikolić? Malo post, malo zadignuta suknja.

Najinteresantnije u pismu kraljevačkih poslanika je pominjanje vređanja dostojanstva Srpske pravoslavne crkve. Izvinite gospodo, ali velikodostojnici su propustili epizodu sa Avom i Urošem, gledali su, pardon, analizirali Kačavendin porno uradak. O pedofiliji je takođe mnogo pametnije da se raspitate u klerikalnim krugovima.

U takvom okruženju licemerja, falsifikata i diskvalifikacija više nije bitno sačuvati faktički nepostojeću kulturu već živu glavu i elementarni osećaj prisebnosti. Rijaliti programi su ogledalo duha naroda, odraz interesovanja tog istog duha i verodostojna slika društva u propadanju. Poslanici bi umesto licemernog lamentiranja i žalopojke morali da prihvate odgovornost.