Svakom svoja diva

0

Uvek ostaje isto pitanje – Zašto gledate Jelenu Karleušu ako je ne volite? Oni koji je ne vole ne znaju ni da priprema koncert na beogradskoj livadi koja je postala važnija i od Gazimestana.
Na sasvim simboličkoj ravni, Srbija ponovo izlazi na polje. Samo što nije Kosovo. Ovoga puta ratovaće sama sa sobom.

Gledam sinoć reklamu za koncert Svetlane Ražnatović na Ušću. Kadrovi prvog koncerta održanog na istom mestu, amatersko pretapanje kadrova, grafika na nivou televizije Palma devedesetih godina. Crvena slova, pa plava, font da ne pominjem. Ceca nije zvezda kojoj nemar ili neukus mogu da naškode.

Vizuelno rešenje kampanje, u slučaju ove pevačice, svodi se na novu seriju fotografija koju će potpisati u tom trenutku najaktuelniji estradni fotograf. Promene imidža biće, eventualno, svedene na pomeranje razdeljka s leva na desno, po koji svetlije ii tamnije nijansiran pramen kose ili tatu dodat u fotošopu. Ona će se, kao i uvek do sada, uvek pozvati na „glas“ i „pesme“. Ne zanimaju je efekti ili, kako kaže, akrobacije, skokovi u vis ili u dalj. Štaviše, posprdno se odnosi prema svemu što scenski nastup podrazumeva jer sve je to jedno veliko ništa u odnosu na raspukli vokal i krvlju i znojem natopljene stihove balkanske heroine.

Ipak, Ceca malo lagi. Možda je suviše lenja i neambiciozna da se više od tri puta prošeta po bini ili suviše sigurna u to da njeni fanovi i ne znaju za bolje od onoga što im inače nudi, ali ikonografija itekako postoji. Ona se ne spušta na scenu i ne poleće u vis ali zakazuje koncert na Vidovdan. Ona ne uvežbava koreografije sa plesačima ali zna kada treba da podigne tri prsta u vis ili izvede naslednike na binu. Ima tu i šoua i scenskog nastupa. Samo druge vrste. To je patriotski performans, tapaciran nacionalizmom i rodoljubljem koje pokreće najniže nagone. Zbog toga i mora da izgleda jeftino kako bi ostao transparentan i razumljiv.

S druge strane, Jelena Karleuša, zaglavljena među tonama opreme koja stiže iz inostranstva, konstantno pokušava nešto drugo. Ima nečeg dirljivog u tom njenom trudu da pokaže kako se, ovde i sada, ipak može ličiti na svet kojem decenijama gledamo u leđa . Dovoljno je originalno samo to što uopšte pokušava da podseća na svetske zvezde i da ponudi nešto nalik onome što one pripremaju svojim fanovima.

Ne zaboravite da se radnja odvija na Balkanu, živom blatu za entuzijaste i najstrmijoj litici za one željne promena. Ekonomsku i diskografsku krizu da ne pominjem. Jelena nas uporno izvlači iz balkanske drumske kafane u kojoj raspoložene, svetlošću kineskih lampiona obasjane, pevačice, gostima ispunjavaju sve želje, odgovaraju na pitanja obožavatelja i kotrljaju se na bis. Srećno, berićetno, i na istom mestu okamenjeno. Zbog toga se Jelenina opsesija scenom “čita” isključivo kao adut za pokriće ozbiljnijih, pevačkih nedostataka. U maniru – Šta će ona, sirota, mora da se vere, vrti, preskače kozlić…

Balkan je čudo zaista. Neverovatna je i fascinantna ta upornost da se izruga i ismeje svemu što predstavlja modernost, promenu, savremenost. Dakle, ne samo da se ne prihvati i odbije nego i da se sa teškim omalovažavanjem popljuje. Muzika odavno nije samo stvar slušanja već i gledanja. Muzičke zvezde se u svetu nazivaju performerima. Scenski izraz deo je kompletnog izraza performera.

Prava je enigma kako su ovdašnji pevači uopšte pristali da snimaju spotove. Da li im je ono “Video kills a Radio Star” ikada došlo do ušiju? Verovatno je presudilo to što u video izdanjima ipak izgledaju mnogo bolje. Tome se ne može odoleti. Sujeta je univrzalna i ne deli se na zapad i istok, nacionalizam i kosmopolitizam.

Uvek ostaje isto pitanje – Zašto gledate Jelenu Karleušu ako je ne volite? Oni koji je ne vole ne znaju ni da priprema koncert na beogradskoj livadi koja je postala važnija i od Gazimestana.
Na sasvim simboličkoj ravni, Srbija ponovo izlazi na polje. Samo što nije Kosovo. Ovoga puta ratovaće sama sa sobom. Dve Srbije odmeriće snage u junu i ta bitka prevazilazi eufemističku interpretaciju – šou protiv glasa. Muzika protiv elektronike. Gimnastika protiv derta. To je samo prvi stepenik. Prvi nivo.

I jedna i druga pevačica predstavljaju dve jasno definisane i nepomirljive skale vrednosti. One među kojima se zemlja batrga već dve decenije. Politički su do srži određene. Društvenim angažmanom takođe. Porukama koje šalju. To je ono što smi mi, iznutra. Spolja će ptičica i onako sleteti. Baš na Vidovdan trebalo bi da donese vesti iz Brisela.

Slični članci

Ostavite komentar

Your email address will not be published.