Svaki muškarac u svom ormaru treba da ima staru smeđu majicu

Tokom godina ona i ja izgradili smo prisan odnos koji prevazilazi puku korelaciju odevnog predmeta i njegovog vlasnika, da ne kažem nosioca. Ta pamučna smeđa stvar postala je član porodice, ličnost, simbol, nešto kao Pepeljugina Cipelica ili Šešir profesora Koste Vujića. Zajedno smo prošli toliko toga, prolili i upili mnogo znoja i drugih telesnih tečnosti. Posetili smo nekoliko domaćih i stranih zemalja, proveli mnogo napornih radnih dana, ali i prijatnih godišnjih odmora. Ostvarivali smo i neke sportske uspehe. Vrteli smo se zajedno u centrifugi života, sušili se na konopcu iskustva i čekali k’o ozebli Sunce.

E sad, sve to uopšte ne bi bilo bitno, da moja Simpatija ne prezire, usudiću se čak upotrebiti i težu reč: mrzi moju smeđu Exit majicu. Simpatija je plavuša. A plavuše i brinete se ne vole. To je logično.

Dakle, upoznali smo likove, a sada imamo i konflikt - neophodne sastojke drame.

Zaplet: Simpatija me stalno zadirkuje, pominje moju najdražu majicu u negativnom kontekstu, nazivajući je raznim pogrdnim imenima kao što su "pocepana smeđa krpa" i "šupljikavo pamučno smeće". Usput pominje i moj neuobičajeni odevni stil, poredeći me sa odrpancima, ali to je samo u službi blaćenja majice.

Kulminacija i rasplet: Lukav poput Odiseja, ja poklanjam svoju smeđu majicu Simpatiji za rođendan, time je sprečavajući da je ona pokloni nekom drugom, baci, uništi ili uradi sa njom bilo šta loše. Ariljski pamuk pretvara se u trojanskog konja.

Aplauz. Zavesa.

Izlazim na bis. Aplauz.

Izlazi i Simpatija. U smeđoj majici.

Frenetični aplauz.

Pogledajte još

Ostavite komentar

Vaša e-mail adresa neće biti postavljena.