fbpx

Hašim Tači u Prištini otvorio izložbu o otetim, silovanim i iskasapljenim Srbima na KiM

Dan pre Svetog Nikole, i što je još značajnije, dan pre samita lidera Evropske unije na kom se donosila konačna odluka o početku pregovora o pridruženju Srbije Evropskoj uniji, u Kulturnom Centru Beograda u sred Knez Mihailove, otvorena je izložba mladih Albanaca posvećena porodici Bogujevci, čije su članove u martu ’99. godine streljali pripadnici rezervne jedinice MUP-a Srbije, takozvani „Škorpioni“.

Dok je ispred Kulturnog centra koridor policije okruživao “šaku jada” koja je uzvikivala “Kosovo je srce Srbije” i dizala transparent sa natpisom “Nazadnjaci, organizujte izložbu u žutoj kući u Prištini”, premijer Srbije je na ceremoniji otvaranja izložbe rekao kako su se on i vicepremijer Aleksandar Vučić lično založili da se ona održi.

Svak čast. Ali stvarno svaka čast, na činu podrške održavanju jedne ovakve izložbe, čak i ako je to urađeno radi pribavljanja političkih poena ili spoljnih pritisaka. To jeste primer koji bi trebalo i predstavnici drugih država da slede pa da “istina može na ovaj način da se predstavi u svim gradovima bivše Jugoslavije. I u Zagrebu i u Kninu, u Sarajevu i Banjaluci, Prištini..."

Ali kolike su šanse da se to zaista i dogodi? Male. Zašto?

Zato što još uvek nije urađeno nešto što je mnogo važnije, pronalaženje i kažnjavanje počinioca zločina.

Pripadnike “Škorpiona”, koji su počinili stravičan zločin streljanja 14 nedužnih članova porodice Bogujevci i Durići u Podujevu, Apelacioni sud u Beogradu je osudio na maksimalne zatvorske kazne.
Srbija je priznala zločine svojih ljudi i propisno ih kaznila. Učinjeno je ono što je i trebalo.

Ali šta je sa 3500 zvanično ubijenih i kidnapovanih Srba i nealbanaca? Šta je Srbija uradila da bi masakri nad srpskim narodom bili priznati i kažnjeni? Vrlo malo.

Haški tribunal je oslobodio Ramuša Haradinaja, optuženog da je u junu ’99. naredio da se srpski civili zaustavljeni u koloni svatova, muče, siluju i, na kraju, pokolju i streljaju. A šta smo mi uradili?

Zaboravili i da su ti ljudi stradali. Naravno ne svi mi, njihove porodice zasigurni nisu.

Naš sud je prošlog meseca doneo oslobađajuće presude za 11 pripadnika OVK optuženih za zločine nad nealbanskim stanovništvom u Gnjilanu uprkos vrlo uverljim dokazima.

Kako je zamenik tužioca za ratne zločine Mioljub Vitorović pomenuo na pres konferenciji održanoj povodom Međunarodonog dana ljudskih prava, u ovom slučaju je svedočio čovek čija je reč bila od izuzetnog značaja, neko ko je te zločine i sam činio. Svedok je ispričao kako su on i pripadnici njegove grupe komadali i krili ili palili tela nealbanskog stanovništva, kako se nikad ne bi pronašla, postupajući po naredbi da se Gnjilane isprazni, što je učinjeno. (Tamo je nekada bilo 25.000 Srba i nealbanaca, a sada ima osmoro)

Kako sada neki srpski umetnik da ode u Prištinu i prikaže, na primer pakao kroz koji su prošle srpske žene koje su po nedelju dana silovane od strane stotinu njih, kad njihova svedočenja nisu bila dovoljna da se počinioci kazne? Kako da govori o mladićima koji su ’98. ubijeni u kafiću Panda u Peći, o deci iz Goraždevca, krematorijumu u Klečki gde su i bebe spaljivane, kad se ti zločini zataškavaju?

Na kraju bih još da postavim pitanje da li je tačno da izložba u Beogradu, kao što reče naš premijer „Ne govori samo o našim ili njihovim žrtvama, (jer) žrtve su žrtve”?

Žrtve jesu žrtve i to niko ne poriče, ali nije tačno da ona govori o svim svim žrtvama. Da govori, na njoj bi učestvovali i albanski i srpski umetnici, prikazujući primere teškog stradanja najnedužnijih pripadnika oba ova naroda, jer njega je i nad jednima i nad drugima bilo.

Dobar primer govora o žrtvama uopšte bila je predstava “Patriotic Hypermarket”, koja je do skoro bila na repertoaru Bitef teatra. Ova predstava o patnji, stradanju i suživotu Srba i Albanaca na Kosovu i Metohiji rađena je na osnovu istinitih priča Srba i Albanaca sa Kosova i Metohije, na osnovu kojih su srpski i albanski scenografi napisali tekst po kom su je izvodili glumci obe nacionalnosti, na oba jezika.

Zašto 3. oktobra 2011. na premijeri ove predstave nije bilo nijednog predstavnika srpske vlasti?

Nije bio trenutak za prikupljanje političkih poena a i ne bi se mnogo poena prikupilo, jer to umetničko delo nije bilo dovoljno jednostrano.

Foto: Nadlanu.com

Pogledajte još

Ostavite komentar

Vaša e-mail adresa neće biti postavljena.